Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

"Fidget Spinners" je trenutno najpopularnija igračka. Dok proizvođači tvrde da ona može pomoći deci s manjkom pažnje, pojedini stručnjaci smatraju da ona daje potpuno suprotan efekat.

Igračkica koja pritiskom na dva dugmeta počinje da se vrti između vaših prstiju stvara prijatan osećaj. Pored toga što predstavlja malu lekciju iz fizike, ona može pomoći i hiperaktivnoj deci, ljudima s autizmom i anksioznošću navode proizvođači. Uprkos njihovim tvrdnjama, brojne škole u Americi su pročele da je zabranjuju.

Kako piše u oglasima koji nude Fidget Spinners, on pomaže u povećanju koncentracije i može da probudi kreativni gen. Stručnjaci kažu da su takvi navodi malo preterani i da više imaju veze s marketingom, nego s realnošću.

- Veća je verovatnoća da vam ova igračka odvuče pažnju, nego što će biti korisna za pojedince s poremećajem pažnje - kaže Mark Riport, klinički psiholog na Univerzitetu Centralna Florida, koji je proučavao prednosti kretanja na povećanje pažnje kod hiperaktivne dece.

Fidget Spinners

Fidget Spinners Foto: Profimedia

Stvarčica koja takođe upošljava ruke "Fidget cube" je mnogo pogodnija za povećanje koncentracije, zato što ona ne zahteva vizuelnu pažnju, smatra Ketrin Isbister s Univerziteta Kalifornija.

Nastavnici i direktori šize zbog nje

 

Iako ne postoje podaci koji bi mogli da jasno kažu da današnja deca imaju mnogo manji fokus, nego ranije generacije, postoje istraživanja koja pokazuju da multitasking može doprineti povećanju fokusa. Zbog toga postoje razni način da se uposli više funkcija, poput igračaka koje će uposliti naše ruke, ali tu su i češće pauze, kao i uklanjanje dodatnih smetnji.

Do kraja prošle godine niste mogli da pronađete gotovo ništa kada ukucate "Fidget Spinners", a danas imate hiljade tekstova, fotografija, snimaka, oglasa koji predstavlju upravo ovu spravicu. Posle interneta je zavladala i učionicama i nastavnici šize zbog njih.

- Te igračkice su počele da smetaju u nastavi, a deca s posebnim potrebama imaju druge, školi primerenije opcije za vrpoljenje - rekla je Kejt Elison, direktorka škole u Ilinoisu za "Chicago Tribune".

S druge strane roditelji dece s posedbim potrebama kažu da Fidget Spinner pomaže njihovim mališanima.

"Moja ćerka je bila oduševljena kada je videla ovu spravicu kod svojih drugara", napisao je jedan roditelj na AutismAvareness.com.

- Igračku joj nisam kupila zato što je u trendu i imaju je svi njeni prijatelji, nego je ona zaista oslobađa od stresa koji škola proizvodi. Kada škole odluče da je zabrane, one rizikuju izolaciju dece koja su godinama pokušavala da se uključe u sistem - navodi Mirjam Gvine, majka jedne devojčice.

Zabranom ove igračke u pojedinom školama je razočarana i Kler Heforn, dečija terapeutkinja iz Klivlenda.

- Ova mala naprava treba da se zove "alat za uznemirene", a ne igračka, jer ona može biti deo strategije upravljanja uznemirenosti u učionicama - kaže Hefron.

Nema sumnje da igračke koje upošljavaju ruke mogu imati koristi za decu sa autizmom. Terapeuti često koriste senzorna pomagala poput taktilnih diskova, lopti i gline, navodi Live science.

Istraživanje je pokazalo da pokret može pomoći hiperaktivnoj deci s poremećajem pažnje da se fokusira. Studuja koju je Mark Riport objavio 2015, pokazuje da kretanje velikih delova tela pomažu u povećanju pažnje.

- Međutim, igračke koje pomerate rukame neće mnogo pomoći. One ne zahtevaju celokupno kretanje tela, koje okupiraju delove mozga odgovornih za održavanje pažnje. Spinnersi vizuelno odvlače pažnju, pa je mogu skrenuti s table ili učitela - kaže Riport.

Izvor: Noizz.rs

sreda, 24 maj 2017 12:22

Majka je čiviluk sa puno zakački

Objavila
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Vratila sam se s puta.Tamo negde gledala sam se oči u oči sa bliskom smrću dragih ali i rođenjem novih ljudi. Po povratku zakačila mi se deca. A bogami i ja njima. Gledanje u oči sa ćerkom i grljenje sa sinom me duboko iznutra očisti i smiri.

Onda je došao sledeći dan sa puno njihove energije i malo moje. Zatim još jedan novi kada smo od jutra jurili za vremenom što se obično dešava kad ja želim da budem efikasna a osećam da to ne mogu.
Redovan boravak u parkiću sa decom, beše ispunjen suprotnim krajevima – spolja mirna uz klackalice, izunutra u mešavini prispelih emocija sa puta i nekih koje sam ostavila kod kuće. Pogledah na mobilni, van sebe od unutaršnje buke, ne bi li me i pre dignutog pogleda dočekao komentar prolaznice, u hodu..”a dete na jednu klupu, a ona na drugu”..zakači se to u meni, nije moralo, ali jeste..prvo osetih bes..a onda tugu…
Ovaj kao i svaki drugi isečak iz stvarnog života majke, podseća da je svaka majka mala teorija o emocijama i međuljudskim odnosima. Njen je posao da se uhvati u koštac sa raznim potrebama i svojim i tuđim emocijama, mogućim i nemogućim zahtevima, a tek željma…Majka poput čudnog čiviluka drži razne nespojive stvari istovremeno. Sve majke imaju svoje prečice kako to izvode.

Majke su profesionalno prijemčljive

Majka obično zna zašto plače njeno dete, šta ga je uplašilo kad stane i ukopa se, zašto se baš sad razbolelo, zašto se bacaka po podu. Ona mora da prati, gleda, oseti , vidi šta se dešava unutar njene dece i šta je to spolja što je izazvalo. Da bi to sve mogla ona stavlja po strani ono što je njoj lično na čiviluku, neposredno bitno i važno.

S druge strane, da bi znala kako i šta da mu da, ona mora sebe da zakači na taj unutrašnji čiviluk pun iskustva o davanju i primanju, potrebama i emocijama i njenim i tuđim.Bez toga njen odgovor postaje nestvaran, uniformisan, robotski.

Ova vrsta “skidanja” i kačenja sa čiviluka nije algoritamska. Lako se zagubimo ili u svom ili u tuđem ili u tom premetanju sa jednog na drugi.
Poznata filozofkinja, Marta Nusbaum, govori o strahu od ranjivosti koja je nužan uslov svake humanosti.
“ Biti dobro ljudsko biće podrazumeva otvorenost prema svetu, sposobnost da verujemo u ono što je nepoznato i van naše kontrole a što može dovesti do toga da budemo izloženi ekstremnim okolnostima za koje nismo odgovorni.To sve govori o jednom specifičnom preduslovu za humanost a on podrazumeva da više budemo nalik biljci nego dragulju; nešto što je prilično fragilno a baš zbog toga lepo. “

Cvet , verujem, biva cvet i u tome ga ne ometa to što nije dragulj. Čak i kada ga izudara grad, zgazi nepažljiva dečija noga ili uzbere neko nekom na dar. Um koji nas razdvaja od životinja, čini nas robom poređenja.

Posle nekoliko “okrnjenosti” u svetu cveća mi često poželimo da smo dragulji. Neke zbog vrednosti koju oni imaju, neke zbog ophodenja drugih prema draguljima, neke zbog njihove tvrdoće. Tek osećajući se kao cvet, dešava se da nam dragulj biva sve privlačniji.

Jačina – anti virus protiv ranjivosti

Svaka se na nešto zakači. Neka da treba da bude jaka i odrasla osoba, oslonac svojoj deci i ostarelim roditeljima. Neka da je njeno vreme prošlo, sad kad se odlučila za svoju decu, neka da voleti svoju decu znači “činiti sve za njih”..tek okrnjeni prevelikim očekivanjima koje ne možemo da zadovoljimo uđemo u proces otvrdnjavanja.

“Zadebljanje” kože ide uz učenje da ne reagujemo, distanciramo se i gutamo lične emocije. Tako se zapravo punimo raznim osećanjima, stanjima koje smo dobrano mimikrirali, obojili u crno, tako da ubedljivo deluje da to” nije ništa” a ono ispunjava veliki deo unutrašnjeg prostora.

Malo po malom unutrašnji prostor postaje pretesan – zakrčen potrebama drugih koje želimo da zadovoljimo ali i ličnim stanjima koje ne želimo da vidimo, jer mislimo da smo tako dobre majke. Želeći da budemo dragocene, sve uz najviše i najčasnije ciljeve, gradimo u sebi”ojačanja” protiv novog talasa ranjivosti.

Nezgoda je u tome što pune” jačine” i svega onoga unutra – mi postajemo manje sposobne za čvrst ljudski odnos jer bivamo manje prisutne a time samo više “krive” jer smo u riziku da postanemo majke koje nisu dovoljno vezane, a kada to jesmo osećamo majčinstvo kao misiju za koju nismo sposobne. Jedino što tako možemo je da u svojoj biti budemo tragične.

Odnosi kao mesto stalno novog rađanja

Boreći se sa sopstvenom ljudskošću često zaboravimo na onaj lepo deo a to je da i mi možemo da rastemo zajedno sa decom. Rastemo pletući odnos sa malim ljudima koji postaju malo po malo sve veći. Taj promenljiv a nadasve čvrst odnos me podseća na način na koji me je baba učila da pletem kad sam bila mala…”jedno svučeš, drugo nametneš” rekla bi ona objašanjavajući mi šta radi. Tako pletivo postaje sve veće i veće, rupe nema..osim ako se zabrojiš u pletućoj meditaciji “jedno smetneš, drugo nametneš na iglu”.

Jedan set zahteva, navika, obaveza, obojenosti odnosa, nas, drugih, zbacimo kao zmija košuljicu ne bi li ušli u nove koji daju vise mesta za rast i nama i našoj deci. To skidanje, bacanje košuljice daje slobodu za novi unutrašnji aražman.

To naravno nije kompjuterski algoritam – kad ovo – onda ovo tipa koji lagano teče sam od sebe. Promena je mali proceses ranjavanja, čišćenja rane, zarastanja i skidanja flastera u čast nove zdrave kože. Emocije su u tom procesu vodiči i čistači.

Emocije “čistači” rana duše
Emocije jesu naši čistači. Poput dobrih bakterija u organizmu i one pomažu uspostavljanju zdravog balansa. Na žalost mi često, doživljavamo emocije kao prepreke. Optužujemo ih da su nas sprečile da uradimo ovo ili ono. U svojoj biti ono što je “krivo”nisu emocije nego sve ono što se u nama desi kada sprečimo emocije da slobodno teku i “rade” svoj posao.
Kada napravimo branu “čvrstine” napravi se u nama nešto poput gnoja na nepregledanoj, zapuštenoj, prljavoj rani…a možda joj je trebalo samo malo vode i vazduha. No mi to ne znamo. Nismo gledali u tom pravcu.

Kada se dete povredi obično ne pokušavamo da zataškamo ranu, da joj “kažemo” da to nije ništa i pokrijemo je pantalonama. Češće, ja bih barem volela da verujem, pogledamo pa pregledamo ranu a onda sasvim obično i pribrano očistimo ranu nekad samo vodom, a nekad alkoholom. Nekad treba flaster, nekad ne. Nekad treba lekar da je pogleda, ušije, sredi.Nekad ne. Nekad je dovoljno da poljubimo i ona brzo zaraste.No svakako neki oblik čišćenja je neophodan. A da bi je očistili na potreban i adekvatan način moramo prvo da je vidimo i lepo bez panike a i bez prikrivanja pregledamo.

Emocije kao svici – nemirni, svetle put

Ako uspemo da ranu na duši udostojimo adekvatnog pregleda, a onda da pustimo emocije da deluju prema potrebi, dobićemo brzo jasnu listu prioriteta a onda i neophodni prvi korak i pravac kretanja.

Međutim češće je, da zarad iluzije sigurnosti počnemo da gradimo svet prepun skretača pažnje – ozbiljnih, važnih, nezaobilaznih, zadataka, vrednosti, navika i obaveza koje neće da “trampe”svoje mesto u životnom toku. One, su nam vredne i velike jer mislimo da nam one, poput korena drvetu, daju snage i sigurnosti.

Međutim kada promena zakuca na vrata, one su te koje je najpre ometaju. Deluju nam kao planine kroz koje nemamo snage da ukopamo put.

Emocije poput svitaca daju svetlo u mraku ovih velikih i nepomerljivih stvari. Da bi dobili snagu prvog koraka, moramo da letimo za svicima. Svici nisu ručna lampa mirno i pokorno u našim rukama. Svici lete..menjaju pravac, smer, pale se i gase..pa ako smo spremni da ih pratimo, tek kad je prođemo, shvatimo da je planina Nepomerljivih iza nas. Ukoliko nas njihova igra i životnost plaši, ostajemo da sedimo u svojoj tragediji i “bivamo jake”.

 

Izvor: sladjanazivkovic.blogspot.rs

Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

"Veoma fini" i "vrlo ljubazni" ljudi često su oni koji izbegavaju konflikte po svaku cenu. Pravilan razvoj deteta treba da omogući i sukobe sa roditeljskim željama... evo zašto!

Za razliku od ljudi koji u konfliktnim situacijama čine jednu krajnost tako što od drugih zahtevaju da im iznova i iznova zadovoljavaju svaku želju, postoje i oni koji spadaju u drugu krajnost po tome što se u svakom konfliktu povlače i popuštaju drugoj strani. Socijalna okolina one prve doživljava kao „nezgodne" ili „teške", a ove druge kao „veoma fine" i „vrlo ljubazne" ljude.

Ljudi koji stalno povlače svoje želje pred željama drugih imaju nizak kvalitet života.

Postoje dva glavna razloga zbog kojih neko izbegava svaki konflikt. Prvi je kada neko veruje da bi ga, u slučaju da se suprotstavi očekivanjima i željama drugih, ti drugi odbacili. Osoba misli: ako se suprotstavim drugima, oni će me odbaciti i ostaću sasvim sam. I zato osoba prigušuje i potiskuje vlastite želje kako bi ugodila drugima i bila prihvaćena.

Ovakvo ponašanje u konfliktima je u najvećem broju primera naučeno u detinjstvu kod kuće. Roditelji su detetove pokušaje da odbije ili izvrda njihove zahteve „kažnjavali" ignorisanjem deteta, pretnjom odbacivanjem ili su ga etiketirali kao lošu osobu. Za pravilan razvoj je važno da roditelji dozvoljavaju sukobe svojih i detetovih želja i da detetovo odbijanje nekih njihovih želja ne tumače kao negaciju ljubavi, nezahvalnost ili bezobrazluk. Iako dete treba da sluša roditelje u mnogim stvarima, mora mu biti dozvoljeno da u nekim stvarima odbije te želje bez posledica.

Drugi glavni razlog za izbegavanje svakog konflikta jeste to što osoba koja izbegava smatra da bi svojim odbijanjem „povredila" drugoga, zbog čega bi drugi bio tužan i neraspoložen, a ona bi bila kriva za takvo njegovo emotivno stanje. U konfliktnoj situaciji osoba bira: ili da zadovolji svoju želju i oseti krivicu za nastalu tuđu patnju, ili da popusti drugome kako ne bi osetila osećanje krivice.

Ovakav mehanizam je veoma čest kod odraslih koji su u detinjstvu bili predmet „emocionalne ucene": „Ako ne učiniš to i to, mama će biti veoma tužna." Kada neko jednom usvoji mehanizam, primenjuje ga kasnije u životu i na sve ostale ljude.

Na početku malo dete nije svesno emotivnih posledica koje ima njegovo ponašanje na druge ljude. Ono tek kasnije otkriva da drugi ljudi imaju osećanja i da reaguju prijatnošću ili neprijatnošću na njegove postupke i izjave. Nakon toga ono počinje da razvija saosećanje, sažaljenje i samilost prema drugima, ali i da se oseća odgovornim za osećanja drugih. U sledećoj razvojnoj fazi dete više ne gleda u osećanja drugih, već u to da li je imalo ili nije imalo pravo da nešto uradi. Ono tada počinje da oseća krivicu samo ako nije imalo pravo na neki postupak zbog kojeg se drugi loše osećaju. Ako roditelji stalno „emocionalno ucenjuju" dete, ono nauči da stalno gleda u osećanja drugih kako ne bi bilo krivo za konflikt.

Izvor: Politika

 

Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Svaki roditelj se bori da odgaju dete koje će biti uspešno, ali je izuzetno važno da budemo svesni da postoje i određena tipska ponašanja roditelja koja mogu da uspore decu i spreče ih da iskažu svoj puni potencijal. Članak sa stranice www.powerofpositivity.com, nam otkriva osam nenamernih tipskih ponašanja roditelja koja sprečavaju decu da se razviju u potpuno odrasle, uspešne osobe.

Svaki roditelj može da razvije uspešno dete, što nam mnogi primeri i dokazuju. Čak i dete koje potiče iz nasilne porodice može da postane izuzetna odrasla osoba koja će biti odličan umetnik, pisac, profesor, sportista, naučnik, filozof ili ekspert u bilo kojoj oblasti za koju se odluči.

Šta pospešuje uspešan razvoj deteta je diskutabilni, ali svi znamo da je otpornost ključna osobina koju odrasla osoba može da poseduje i da se ona uči upravo u toku detinjstva. Šta god da učite ili ne učite svoje dete, postarajte se da ih naučite kako da se oporave od manjih ili većih zastoja koji su neizostavni delovi svačijeg života.

Roditelji imaju dobre namere ali ipak greše, kao i svi. Budite blagi prema sebi ako pogrešite, ali dozvolite da vaša deca to znaju i iskoristite to kao priliku da učite zajedno sa njima. Upoznajte se sa osam tipskih ponašanja roditelja koja sprečavaju decu da budu uspešna.

Osam različitih tipskih ponašanja roditelja koji sprečavaju decu da budu uspešna

Svaki čovek može da se seti načina na koji su se njegovi roditelji ponašali, a koji mu nije pomogao da postane uspešna odrasla osoba. Izbegavanje ovih osam tipskih ponšanja je ključ da usmerite dete ka uspešnom odrastanju.

1. Obeshrabrivanje u probanju novih stvari

Jedno od ponašanja roditelja koji zadržavaju decu na putu kao uspehu je kada ih obeshrabrujete da probaju nove stvari ili razviju nove veštine. Ponekad, roditelji imaju najbolje namere kada uskraćuju nešto, kada su duboko ubeđeni da će dete doživeti neuspeh. Kako bilo, neuspeh je takođe važan deo života i učenje da se dete izbori sa tim na pozitivan način je važno za dalji uspeh u životu.

2. Prezaštićenost

Radeći bilo šta za vašu decu što su ona sasvim sposobna da urade sama, i što bi trebalo da urede kako bi se razvili u funkcionalnu osobu, je tip ponašanja koji sprečava dete da bude uspešno. Primer prezaštićenosti je kada perete i peglate veš vašem tinedžeru ili čak mladom odraslom.

3. Divljenje malim stvarima

Verovali ili ne, i preterano divljenje može da spreči date da bude uspešno. Hvaljenje sitnih postignuća koja su deca savladala neće ih motivisati da guraju sebe napred i postižu sve više i  više. Na primer, divljenje detetu od osam godina koje se samo obuklo neće ga ohrabriti da se tako ponaša bez pohvale. Fukusirajte pohvale i divljenja na značajna postignuća koja dete ostvari.

4. Obeshrabrivanje prijateljstava

Naknadna istraživanja predhodno dobijenih rezultata istraživanja o neprilagođenim oblicima roditeljskih ponašanja utvrdila su da su za pozitivne rezultate kod uspešne dece uključeni roditelji koji su im pomogli da se uklope među vršnjačke socijalne grupe. Dobra prihvaćenost unutar vršnjačkih grupa je od izuzetnog značaja za uspeh i smanjenje stresa kod dece.

5. Helikopter roditelji

Vođenje računa o svakom koraku koje dete napravi je samo iritantno, nego vodi i dete ka nesrećnom i pogrešnom zaključku: mama ili tata ne veruju u moju sposobnost da budem uspešan samostalno. Na žalost, ovakav tip roditeljstva vodi decu da neveruju u svoje sposobnosti i kada je rizik minimalan, čak i kada su sasvim sposobni da nešto samostalno urade.

6.  Previše strogo roditeljstvo

Istraživanje koje je sproveo University College London utvrdilo je da prestrogo roditeljsko ponašanje utiče na nivo samokontrole kod dece i da ti uticaji traju, nadovezuju se i izazivaju dalje probleme kasnije u životu. Istraživači tvrde da ovakav tip vaspitanja izazivaju probleme i kod dečaka i kod devojčica. Niži nivo samokontrole je rezultat strogog nadgledanja dečijeg ponašanja, previše zabrana i granica datih deci. Omogućavajući deci, posebno kada nauče da upravaju svojim ponašanjem u granicama koje su već savladali, da dožive sve veću slobodu je ključno na njihovom putu ka uspešnom odrastanju.

7. Obeshrabrivanje iskazivanja emocija

Zdrav odnos između roditelja i dece je obostrono koristan i za roditelje i za decu. Ravnoteža davanja i uzimanja u njihovom ranom odnosu je jedan od najboljih pokazatelja dečijeg uspeha. Da bi se izgradila ovakva veza, iskren razgovor o svim frustracijama, brigama, strahovima, i stvarima koje uznemiravaju možete pomoći deci da uče i o negativnim osećanjima i kako da se izbore sa njima bez njihovog suzbijanja.

8. Kada se ne vežba ono što se uči

 

Sa svim uputstvima i smernicama koje roditelji daju deci, deca uvek posmatraju da li se ponašanje roditelja poklapa sa onim što ih uče. Ako vi ne delite sa drugima, ali učite vašu decu da to čine, ona primaju mešane poruke i mogu samo da stvore konfuziju u svojim glavicama šta je zaista ispravno. Dakle, svakodnevno, svojim primerom vežbajte naučeno sa decom.

 

Izvor: https://www.powerofpositivity.com/8-parenting-behaviors-keep-children-successful/

ponedeljak, 15 avgust 2016 13:05

19 rečenica koje ne smete izgovoriti budućem prvaku

Objavila
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Bilo da vaše dete ne može da poveruje da kreće još malo u školu i da se raspust brzo završava ili jedva čeka da se vidi sa drugarima iz odeljenja, u njemu sigurno postoji neka vrste nervoze prvog dana škole. Takođe je nebitno da li ste prebacili dete u drugu školu ili ne – tog prvog dana će osećati malo više pritiskaMeđutim, veći problem imaju deca koja su posebno stidljiva. U njima prvi dan novog razreda pokreće malu dozu anksioznosti i pritiska. Kao roditelji, osećamo potrebu da savetujemo dete kako bi mu bilo lakše da prebrodi taj dan, a ponekad znamo da sve još više „pokvarumo“. Zato je bitno da izbegavate ovih 19 rečenica, koje će samo povećati stidljivost, anksioznost i nervozu i ohrabriti ih na adekvatan način.

 

1. “Nema zbog čega da brineš.”

 

2. “Lud/a si ako si ovako nervozan/nervozna zbog prvog dana u školi.”

 

3. „To je samo škola, ništa strašno.“

 

4. „Niko se neće družiti sa tobom ako si tako tih/a.“

 

5. „Samo budi ono što jesi, ali pokušaj da ne budeš toliko stidljiv/a.“

 

6. „Brineš se ni za šta.“

 

7. „Tvoj/a brat/sestra su se super provodili u tom razredu.“

 

8. „Nerviranje oko prvog dana će ga samo učiniti još strašnijim.“

 

9. „Koliko loš/a nastavnik/ca može da bude?“

 

10. „Ako se izgubiš, šta je najgore što može da ti se desi?“

 

11. „Vratićeš se kući sa gomilom prijatelja.“

 

12. „Nerviranje oko škole će samo sve pogoršati.“

 

13. „Nećeš imati problema, ali uopšte.“

 

14. „Prvi dan škole je smešna stvar, o kojoj ne treba da se brineš.“

 

15. „Veruj mi, sve će biti u redu.“

 

16. „Ne mogu da razumem zašto te odlazak u školu toliko uznemirava.“

 

17. „Ako samo pokušaš, sigurna sam da ćeš upoznati mnogo novih drugara.“

 

18. „Ne postoji ništa u školi, što može da bude strašno.“

 

19. „Niko ne voli decu koja plaču.“

 

Izvor: mamaibeba.com

utorak, 21 jun 2016 14:35

ŠTA MAMI (NE) TREBA U PRVIM DANIMA RODITELJSTVA?

Objavila
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Znači, porodili ste se. Da, dobili ste najdivniji poklon na svetu i sa njim najlepšu ulogu na svetu. Ali, nemojmo se lagati – u prvim danima (nedeljama) nakon porođaja ta roditeljska uloga deluje i kao najteža od svih. Jel tako? Sigurno se trudite da osetite sve te leptiriće u stomaku i srca u očima, ali vam baš nešto i ne ide. Najdominantniji osećaj je preplavljenost – strahovima, osećanjem neadekvatnosti, manjkom samopouzdanja, krivicom, iziritiranošću. Možda vam je poljuljan i odnos sa partnerom (a u filmovima svi tako deluju srećno i „happily ever after“ odmah nakon porođaja, uključujući i bebu koja smireno spava i ne zaplače ni na tren).

Šta mami ne treba u prvim danima?

Kao da sve prethodno navedeno već ne predstavlja puno izazova, vi svakodnevno morate da se borite i sa pritiskom i pametovanjima ljudi oko vas. Pisano je puno tekstova o svim tim smešnim rečenicama koje vam serviraju, preko pouka i naredbi koje dobijate, kao i o savetima koji vam trebaju a koje nikako ne dobijate. (Jedan takav poučan tekst možete pročitati i kod Angeline na blogu).

Međutim, svaka novopečena i zbunjena majka se neretko susreće i sa određenim rečenicama koje dobije onako usput od ljudi. To su neke rečenice (ili pitanja) koje vam ljudi bez razmišljanja upute – jel se to „tako mora“ ili jer ne znaju šta drugo da kažu. Rečenice koje su za njih ništa ili izrečene „radi reda“, a  vama su u tom trenutku sve. Vama i vašem samopouzdanju.

  1. Čuvena tri pitanja

Prvo te i stranac na ulici pita „Da li dojiš?“. Nedugo posle stiže i pitanje „Jel spava?“. Nisi se još ni oporavila od formulisanja odgovora na neko od prethodno dva, kad ono evo ga „Jel jede?“. Ne, ne želim da dam sopstveno mleko svom detetu. Ne, kome uopšte treba san. I konačno, ne dajem mu hranu. Što bih?

Svaka majka zna da su retke žene koje bi u prvim mesecima u cugu mogle da potvrdno odgovore na sva tri pitanja. Većina njih se muči bar sa jednim od prethodno navedenih. I kad kažem „muči“ to bukvalno i mislim. Uspostavljanje dojenja, spavanja ili redovne ishrane su radnje koje znaju da potraju i mesecima (da ne kažem godinama) i uz njih ide i isto tako dug proces prihvatanja neuspeha u tom oblastima, uz intezivan rad na tome da taj neuspeh majka ne poveže sa slikom sebe kao neuspelog roditelja. Potrebno je puno vremena da se majka saživi sa zaključkom „Hej, kod svakog deteta mora nešto da ne štima. To nema veze sa mnom kao roditeljem.“ i česta usputna pitanja o tim osetljivim temama nikako joj u tome ne pomažu.

      2. „U moje vreme…“

Drugim rečima: „Sve što je novo, ne valja!“ Ili one rečenica tipa: „Vi mladi samo čitate i filozofirate. U naše vreme mi smo radili to i to i vidi vas – šta vam fali!?“ Dobro onda, ako se vekovima ništa nije promenilo u svetu oko nas, u kulturi i načinu življenja, hajde onda opet svi da se skinemo goli, da uzmemo sekire u ruke i da odemo da živimo u pećini. Kao što su naši preci Neandertalci živeli. Jer po takvim shvatanjima ne postoji potreba da se nauči bilo šta novo u roditeljstvu. Po njihovom mišljenju svet se očigledno ne menja i vrednosti ostaju iste, pa hajde onda svi samo da se opustimo i radimo sve isključivo kako nam stariji i iskusniji kažu.

Slažem se da stariji poseduju puno mudrosti od kojih možemo učiti, ali oni definitivno ne poseduju beskonačnu i konačnu istinu o roditeljstvu!

        3. „Ja znam bolje…“

Nemojte se ovde zavarati – tu rečenicu nećete čuti direktno. Ne, ne. Ona je u stvari skrivena iza svih onih „Ne uzimaj bebu u ruke. Navići će se. Ostavi ga da plače.“ Ili „Ne, ne. Ti nemaš dovoljno mleka. Ne izgladnjuj bebu.“ Ili čuveno: „Beba plače=Gladna je!“ Naravno da je gladna. Hvala vam. Kada želi nešto drugo on neće plakati nego će mi samo reći, sa svih svojih nekoliko nedelja.

        4. „Moje dete…“

 Ovo su rečenice drugih majki. Kako one tek znaju da zagorčaju život, a prve bi trebale međusobno da se podržavaju. Znate one situacije kada zdušno pokušavate da se ispraznite iznoseći neki svoj problem (npr. „Mali mi se budi na svakih 1h. Baš mi je naporno. Neispavana sam.“) i kada svoje srce ogolite pred nekim, a onda vas sagovornica pljusne rečenicom poput: „Što moja beba dobro spava! Celu noć! Baš sam srećna“ Da, jesi. Možemo li sada opet da pričamo o mom problemu? Ili, možda ipak to više ne želim. Barem ne sa tobom.

        5. „Kada će drugo dete?“

Pa ne znam još. Čekajte da proverim sa suprugom kada ćemo sledeći put voditi ljubav, pa ću vas obavestiti. Postoji li neka gora intruzija u vašu intimu od te? Naročito kada usledi ubrzo nakon porođaja, kada ste još uvek prepuni rana, i fizičkih, ali i psihičkih.

Šta mami treba u prvim danima?

Ceo prethodni deo teksta namerno je pisan ironičnim tonom kako bi svi vi koji ste stigli do ovih redova, a imate u blizini neku novopečenu majku, životnije i ubedljivije osetili težinu i raznolikost emocija sa kojima se ona u prvim nedeljama suočava. Ona je nesnađena i puna pitanja i strahova i trudite se da ih zajedno sa njom osvestite tako što ćete je pitati kako je, šta joj treba, kako možete da joj pomognete. Trudite se da se suzdržite od suvišnih komentara i pitanja, jer ona za nju imaju mnogo veću težinu od one koju možete i da naslutite.

A ako ste vi majke koje su se skoro porodile i stigle ste i do ovih poslednjih redova teksta, znajte jedno:

 „NISTE SAME!“

Sve iste strahove i izazove imalo je još puno drugih majki, samo možda nisu smele o tome da pričaju ili nisu imale gde. Sada će mnoge mame imati više mogućnost da razreše mnoge svoje nedoumice, zahvaljujući Rosa školama roditeljstva koje će Ministarstvo zdravlja u saradnji sa Rosa vodom otvoriti u maju ove godine. Tu će roditelji moći da dobiju podršku i stručne savete vezane kako za trudnoću, tako i za prve godine roditeljstva. Stručni saveti za trudnice su u velikom broju gradova pokriveni u okviru Školica za trudnice, ali Škole roditeljstva već duži niz godina praktično ni ne postoje. Upravo u Rosa školama roditeljstva će roditelji imati priliku da dobiju savete i o nezi i vaspitanju dece tokom prvih godina odrastanja.

To će biti odlična prilika za sve vas, drage mame, da postavite sva ona pitanja koja vas muče u prvim nedeljama: da li je gladan?, da li da ga ostavim da plače i hoće li to uticati na njegov psihički razvoj?, da li ću ga razmaziti ako ga puno nosam?, i tako u nedogled.

U maju će biti otvoreno 5 Rosa škola roditeljstva u gradovima za koje je procenjeno da je najpotrebnije. U planu je da se otvori još 20 takvih. Jer:

 

Izvor: http://creactive.rs/sta-mami-treba/

Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Oni su godinama listali Pravopis, a onda su shvatili da sa njim mogu samo da se slikaju. Njihov doprinos očuvanju srpskog jezika i pravopisa izgleda potpuno drugačije. „Želeli smo da napravimo jednu zaraznu aplikaciju koja će biti korisna i pomoći deci da nauče pravopis“. Za izradu ove igrice trebalo im je godinu i po dana, ali i mnogo godina iskustva i rada sa učenicima.

„Jednostavno, kada pogledate naš školski program, videćete da nemamo dovoljno časova koji nam omogućavaju da sa učenicima vežbamo pravopis“, kaže Milan Petrović, profesor srpskog jezika.

Od primera mnogih reči i izraza koje pogrešno koristimo napravili su zadatke koje bi igrač u igrici trebalo uspešno da reši kako bi osvojio što više poena i dobio titulu štrebera, bibliotekara ili spasitelja pravopisa.

Upotrebu malog ili velikog slova, odvojeno ili spojeno pisanje reči kontroliše Vučilo – glavni junak igrice, koji nije profesor u školi već neko od koga možete da učite i ko će vremenom da nagradi vaše znanje.

Igrica je zaista zarazna, a mi od srca preporučujemo klincima, ali i odraslima da, ako već moraju da se druže sa svojim mobilnim telefonima, to čine tako što će raditi nešto korisno.

Igrica je još u beta verziji (nije u potpunosti završena), pa se ne može preuzeti u Android prodavnici na telefonu. Ali je zato dostupna na Vučilovom sajtu. Otvorite ovaj link sa telefona, preuzmite igricu i proverite svoje znanje: http://www.vucilo.rs/download/ 

Izvor: Zelena učionica / Bulevar B92

 

ponedeljak, 08 februar 2016 14:41

NE DIRAJTE BAJKE!

Objavila
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

Pišu se nove ili revidiraju stare bajke da bi bile prihvatljivije? A kome? Roditeljima? Politici?

 

Život nije bajka, ali bajke su neophodne za zdravo odrastanje deteta. To su prve priče koje pričamo svojoj deci. Koliko god bile surove i ponekad strašne, ipak je najvažnije to što na kraju uvek pobeđuje dobro.

Činjenica je da se o pravima deteta danas mnogo govori, i treba, deca su zajedno sa starima najosetljiviji deo naše populacije. Isto tako se u mnogim segmentima preteruje i pomalo me brine to što bi deca mogla da izgube prirodno pravo da budu deca, da ne znaju sve, da budu i neodgovorna, da imaju pravo na nestašluke, poneki neopravdani čas, da imaju pravo na nemoguće zahteve i izmaštane svaštarije…

A brine me i to što bi deca s vremenom mogla i da ostanu bez bajke, one prave, surove, izmaštane, nemoguće a preko potrebne bajke. Problem u bajkama vide oni koji smatraju da ovakve priče nepotrebno traumatizuju decu i kvare im radost srećnog detinjstva. Bajke se danas sve češće vide kao najraniji zagovornici nasilja i politički nekorektnih seksualnih stereotipova.

Komentarišući ovu pojavu, psihijatar i psihoanalitičar dr Zoran Milivojević upozorio je na to da je neophodno da se pričaju bajke u izvornom obliku, bez menjanja i ulepšavanja jer je to način da se deca vrlo rano upoznaju sa onim što je zlo i loše i da spoznaju šta je dobro, bez zbunjivanja. Bajke su prve priče koje pričamo deci o događajima u velikom i nepoznatom svetu koji se nalazi izvan sigurnog porodičnog kruga i roditeljske ljubavi.
Van porodičnog gnezda, svet nije uvek srećno mesto

Jedna od glavnih uloga bajki jeste da poduče dete da se spoljašnji svet razlikuje od njegove zajednice, da ga pripreme na to da u spoljašnjem svetu postoje opasnosti, da deca još od ranog detinjstva naprave jasnu razliku između zla i onoga što je dobro, loših i dobrih dela, pogrešnih i dobrih postupaka.

One imaju važan uticaj na izgradnju osnovnih, početnih detetovih uverenja o nepoznatim ljudima, ljubavi, prirodi, o velikom svetu koji ga očekuje. Dr Milivojević podseća da je struktura zapleta u bajkama takva da njenog glavnog junaka, sa kojim dete uglavnom može da se poistoveti, ugrožava zla osoba, zla sila, da bi se priča završila tako što dobra osoba ili viša sila spasava junaka. Zato bajke imaju srećan kraj u kojem ljubav i pravda pobeđuju zlo.

Ono što mi upada u oči jesu „modifikovane“ savremene bajke u kojima princ poljubi princa i probudi ga iz stogodišnjeg sna, a lepotica se zaljubi u princezu pa zajedno odu kod njenog tate fabrikanta da žive u raskošnom dvorcu… Primera ima još toliko da i nas u godinama zbune, a tek klince koji su do juče bili u pelenama? Čemu? Pišu se nove ili revidiraju stare bajke da bi bile prihvatljivije? A kome? Roditeljima? Politici? Diskriminisanim grupama? Ma dajte, da li zaista mislite da deca išta o tome treba da znaju i da ih istinski takve stvari zanimaju?

U redu, sve je podložno promeni i sve se menja, ali molim vas, sačuvajmo pravo deteta na bajku, na zlog vuka, dobru Crvenkapu, hrabrog lovca, usnulu lepoticu, zlu vešticu, na dobre vile, čarobnjake i ostale junake. Bolje je da se pozabavimo ozbiljnim preispitivanjem vaspitnih procesa i mera, obrazovnog sistema i onoga što im u širokom krugu nudimo kao sliku stvarnosti, one iste stvarnosti za koju oni nisu krivi, jer smo je mi takvom učinili.

Pitam se da li su roditelji bili dobri interpretatori bajki kad je toliko mladog, maloletnog sveta ogrezlog u kriminalu, nasilju i devijacijama? Pa oni ne znaju da je na kraju lovac ubio vuka, da su dobri Ivica i Marica upropastili staru opaku vešticu, da je zla maćeha završila u paklu, da je strašna zver u stvari predivan princ, da ti za nečiju ljubav ne trebaju balske haljine i čarobne cipelice..?

Da se vratim na reči dr Zorana Milivojevića koji objašnjava da bajke omogućavaju detetu da se razvija, da iz faze neznanja i potpune naivnosti pređe u sledeću razvojnu fazu u kojoj prihvata postojanje dobrog i zlog. Tako dalje kroz život deca, pa ljudi, grade svoj put, prave izbore, međusobne odnose na osnovu onoga što su usvojili još u najranijem detinjstvu.

I zato vas molim da bajke ostanu bajke, pišite nove, ali neka suština ostane ista, ne menjajte one na kojima su stasavale generacije. Svedoci smo pisanja i neke nove istorije, menjaju se podaci i istorijske činjenice, kako kome odgovara i kako ko sme… Ali ne dirajte bajke – ako je stvarnost samo pola života, šta nam ostaje u drugoj polovini?

Piše: Nataša Nešković

Izvor: RTS

Prijavljivanje/Registracija