Vaše dete želi da ide kasno u krevet, izbegava domaće zadatke, samo bi da je sa drugarima i po ceo dan može da gleda TV i igra igrice. Ukratko, vaš školarac hoće da radi sve osim da ide na spavanje u normalno vreme i radi domaći kad treba. Čak štaviše, nalazi i puno pametnih razloga da bude po njegovom. Evo šest najčešćih načina na koje školarci manipulišu roditeljima i kako da ih rešite, po doktoru psihologije Davidu Svonsonu:

Emotivno ucenjivanje

O emotivnom ucenjivanju govorimo kada dete namerno ispoljava emociju za koju zna da će kod vas izazvati nelagodnost. Na primer:“Samo hoću da pogledam nove epizode, a da onda uradim domaći. Zašto nikada ne mogu da se malo zabavim pre domaćeg? Tebe baš briga za mene!

Ovakav emotivni ispad je ili manipulacija ili je dete samo tužno i ljuto. Kako god bilo, stavite detetu do znanja da razumete kako se oseća i da vam je stalo, ali ostanite pri svom zahtevu. Emocije su deo života. 

David Svonson je doktor psihilogije specijalizovan za decu, tinejdžere i porodice. Ovaj članak je samo mali deo njegove knjige: Help - My Kid Is Driving Me Crazy

 Isključivanje

Dete će pokušati da izbegne suočavanje sa problemom, kao što je recimo odlazak u krevet tokom radne nedelje, tako što jednostavno neće odgovarati. Vi mu kažete da ugasi televizor a ono se ne pomera ni posle deset minuta. Ovo će trajati dok god vi to ne zaustavite!

Normalno je da deca rade šta hoće i odlažu ono što ne žele da rade. Morate im saopštiti koje ih posledice ih očekuju i ispoštovati svoje reči, na primer: „Ako ne isključiš TV u roku od pet minuta, sutra nema gledanja TV-a.“ Tako i postupite.

Racionalna logika

Ovde govorimo o situacijama kada vaše dete pokušava da ublaži vašu reakciju na određeno ponašanje uvodeći u razgovor nevažnu informaciju kao na primer: „Zašto moram da idem u krevet pre 23 sata tokom školske nedelje? Prošle godine sam imao/la sve petice.

Nemojte nasedti na mamac. Uopšte nemojte ni trošiti energiju na objašnjavanje kako jedno nema veze sa drugim. Budite istrajni u svojim zahtevima.

 Pregovaranje

Deca su odlična u dobijanju onoga što žele kroz dogovor sa roditeljima. „Pusti me da idem kod Ane posle škole i obećavam da ću uraditi domaći!

Recite detetu da znate da želi vreme za igranje, ali da ga još nije zaslužilo. Ako ispuni svoj deo zadatka (završavanje domaćeg zadatka) može da računa da je zaradilo vreme za igru.

 Izigravanje žrtve

Deci odlično polazi za rukom da dobiju ono što žele tako što će vas naterati da se sažalite. Na primer:“Ja sam jedina osoba u kući koja nikada ne može da gleda film tokom nedelje.

Morate da odvojite emocionalnu konotaciju od bilo kog kratkoročnog cilja koji dete pokušava da ostvari. Navedite dete da vam priča o tome kako to izgleda i kako se oseća kad je „jedina osoba“ i stavite mu do znanja da vam je stalo do njegovih osećanja. Kratkoročni cilj deteta (biti budan do kasno) je odvojena tema i nevezana za emocije. Ne popuštajte.

 Zavadi pa vladaj

Ovo su oni momenti kada dete pokušava dobije šta želi testirajući slabosti u vašem bračnom odnosu. Na primer:“Ali tata je rekao da mogu da gledam utakmicu sa njim ako radim domaći tokom reklama.

Prvo razgovarajte i dogovorite unapred sa svojim partnerom koje vrste odluka delite (npr. domaći, džeparac, društvene aktivnosti) a zatim se ili konsultujte sa njim ili mu se priklonite tj. popustite. Ako problem pada u sivu zonu, recite detetu da prvo morate da razmislite.

Objavljeno u Deca
sreda, 24 avgust 2016 00:03

DEČIJI KAMPOVI - UČENJE KROZ IGRU

Kampovi za decu se često neopravdano u potpunosti izjednačavaju sa godišnjim odmorom, izletom  ili druženjem u prirodi. Međutim, kada kamp za decu stavimo pod našu psihološku lupu, vidimo da se tokom nekoliko dana kampa odvija veliki broj vrlo značajnih procesa, koje dete u okviru svakodnevnog života nema priliku da iskusi. Razvijaju se različite veštine kao što je komunikacija sa vršnjacima i autoritetom, snalaženje u konfliktnim situacijama, upravljanje emocijama. Dete takođe uči kako da izvršava svoje obaveze na vreme, razvija osećaj za potrebe drugih ljudi, prepoznaje značaj međusobne saradnje i tolerancije, jača timski duh i preuzima timske uloge.

U nastavku teksta se nalazi 10 najvećih vrednosti kampa koje smo prepoznali:

1. Upravljamo svojim emocijama

Kamp predstavlja specijalnu situaciju po tome što je svako dete samo jedno od njih 20-30 u grupi. To znači da se pažnja voditelja programa deli sa velikim brojem drugara i da detetove želje i potrebe nisu jedine i na prvom mestu kao što je to slučaj u porodici. Da bi ostvarilo svoje želje dete mora da se izbori za njih. Usled ovakvih okolnosti dete razvija toleranciju na frustracije, uči da podnosi neprijatne situacije i neprijatne emocije i pronalazi načine da upravlja njima,

2. Radimo stvari kojih smo se nekada plašili

Program kampa je najčešće vrlo raznolik. Sadrži brojne aktivnosti koje zahtevaju fizički angažman deteta ili sportske aktivnosti poput penjanja, borilačkih veština, skakanja, prolazak kroz poligone i sl. Za neku decu ovakvo okruženje predstavlja ostvarenje snova, dok je za neku drugu to njihova najstrašnija noćna mora. S obzirom da se sve aktivnosti sprovode u kontrolisanim i bezbednim uslovima (što je osnovna odgovornost organizatora kampa) dete se vremenom oslobađa straha. Uz podršku edukovanog osoblja i drugara, koji predstavljaju značajnu motivaciju, dete uspeva de realizuje predviđene aktivnosti i što je najvažnije pobedi svoje strahove.
 

3. Učimo da poštujemo sebe, ali i druge

Učesnici svakog kampa definišu svoja pravila ponašanja. Jedno od najznačajnijih jeste da su sva deca jednaka, da imaju jednaka prava, obaveze i odgovornosti. Deca brzo uče kako da se zauzmu za sebe i izbore za svoj glas, ali na način koji ne ugrožava ostalu decu. Nasilje i bilo koji oblik agresivnog ponašanje nije prihvatljiv. Na ovaj način se deca uče asertivnom ponašanju. Posebno značajna vrednost kampa je razvoj samopouzdanja. Činjenica da je dete prihvaćeno od strane druge dece, pri čemu je neke od njih tek upoznalo, doprinosi poboljšanju detetove slike o sebi. Neke od aktivnosti zahtevaju posebnu vrstu izlaganja, kao što su npr. skečevi, prezentovanje pred grupom, pričanje viceva i slično takođe pomaže deci da razbiju tremu u ovakvim situacijama.

4. Učimo da zabavimo sami sebe, razvijamo kreativnost

Veliki broj aktivnosti je koncipiran tako da razvija maštu deteta. Kampovi najčešće sadrže  muzičke, likovne  ili dramske radionice, koje detetu omogućavaju da ispolji i razvija svoje talente. Pored toga, dete razvija i divergentno (stvaralačko) mišljenje obzirom da život u prirodni zahteva brojne improvizacije i snalaženja. Iako je veći deo programa pažljivo isplaniran i struktuisan, deca imaju dovoljno slobodnog vremena tokom kojeg sami osmišljavaju aktivnosti bez pomoći odraslih, medija i tehnike.
 

5. Razvijamo drugačije vrednosti: Važno je šta znamo i kakvi smo, a ne koliko imamo

Kampovi  predstavljaju neku vrstu posebnog univerzuma gde važe posebna pravila. Deca sa sobom donose isključivo svoju ličnost i svoje veštine. Dakle, nije važno iz koje porodice dete dolazi, kakve ocene ima u školi, sa kime se druži i koliko novca ima. Te stvari su jednostavno irelevantne. Da bi dete bilo prihvaćeno od strane ostale dece važno je da bude dobar drugar, da se uključuje u različite aktivnosti i da  sarađuje sa ostatkom grupe.

6. Modernu tehnologiju ne koristimo, učimo da volimo prirodu

Osnovna odlika kampova jeste da se održavaju u prirodi. Većina kampova, izuzev kompjuterskog, nema preteranu potrebu za korišćenjem računara, televizora i slične tehnologije. Deca provode vreme napolju na svežem vazduhu. Za neke od njih je ovo jedinstvena prilika da se suoče sa strahom od insekata, uživo vide žabice, leže na travi, šetaju po šumi... Koliko god ove stvari delovale nevažno, one su prirodne i potrebne deci, naročito u ovom trenutku kada veliki broj odrasta u sterilnim uslovima, betonskim blokovima i asfaltu.

7. Upoznajemo nove drugare, dobijamo prave prijatelje

Specifični uslovi omogućavaju da se deca vrlo brzo upoznaju i izgrade međusobno poverenje. S obzirom da provode mnogo vremena zajedno u situacijama koje provociraju različite emocije, prijateljstva koja nastaju su trajnija i specifičnija u odnosu na uobičajne situacije. Iako se poznaju tek nekoliko dana, redovna pojava poslednjeg dana kampa su suze i tuga zbog rastanka.
 

8. Brinemo sami o sebi

Veliki broj aktivnosti deca obavljaju samostalno. Pre svega vode računa o svojim stvarima, biraju aktivnosti u kojima će učestvovati, biraju drugare sa kojim će provoditi vreme. Samostalno, bez pomoći i podrške roditelja podnose potencijalne neprijatnosti, percipirane nepravednosti i pronalaze način da se nose sa njima.  Deca koja uzimaju neku terapiju, nose sočiva i slično, samostalno (pod nadzorom voditelja kampa) brinu o svom zdravlju. Za porodice u kojima deca u velikoj meri zavise od roditelja i njihovog mišljenja je ovo naročito značajno.
 

9. Pokrećemo svoje telo, bavimo se sportom

Deca su aktivna tokom čitavog dana. Čak i kampovi koji po svojoj sadržini nisu dominantno orijentisani na sport sadrže aktivnosti tokom kojih se sva deca bave sportom. Nekada su to jutarnja razgibavanja, nekada turniri u fudbalu, košarci, odbojci, a nekada je to potpuno nova vrsta sporta u okviru sekcija kao što su borilačke veštine, paintball, streljaštvo i sl. Činjenica da deca provode vreme napolju je sama po sebi dovoljna da se oni aktiviraju  i  potroše energiju.
 

10. Prolazimo kroz novo, zabavno iskustvo i jednostavno smo veseli

Kampovi predstavljaju nesvakidašnje iskustvo koje se pamti čitavog života. Stvari koje se uče na radionicama je možda i moguće zaboraviti, ali pesmu našeg tima, iskre logorske vatre i smeh naših dragih prijatelja ostaju večno deo našeg sećanja i golicaju našu maštu, sve dok željno iščekujemo sledeće leto.
 
 
Objavljeno u Deca
utorak, 23 avgust 2016 23:46

POPULARNA DECA: „ZVEZDE U ŠKOLI“

Sa odrastanjem deca daju sve više značaja popularnosti u vršnjačkoj grupi. Istraživanja pokazuju da ispod 10 procenata dece pokazuje želju da bude popularno u prva tri razreda osnovne škole. Međutim, sa uzrastom taj procenat znatno raste i dostiže vrhunac u periodu rane adolescencije, između petog i osmog razreda, kada popularnost u okviru vršnjačke grupe postaje jedan od važnijih prioriteta.

Ko su popularna deca? Popularnu decu vršnjaci najčešće opisuju kao kao bogatu, dobrog izgleda, veštu u sportu, dobro obučenu ili zabavnu. Kao jedan od bitnih elemenata popularnosti navodi se naša sposobnost da se sprijateljimo i družimo sa drugom popularnom decom. Rezultati istraživanja pokazuju da postoji razlika između dece koja su stekla popularnost „prosocijalnim ponašanjem“ i dece koja skreću pažnju na sebe „antisocijalnim ponašanjem“. U prvu grupu spadaju deca koja svojim dobrim veštinama u komunikaciji uspevaju da pridobiju veliku pažnju vršnjaka. Drugoj grupi, često pripadaju tzv. „opasni momci“, koji mogu da postižu dobre rezultate u sportu ali imaju nisko školsko postignuće. Prema proceni odraslih, deca u ovoj grupi se ne ponašaju na prihvatljiv način, krše postavljene društvene norme i često upadaju u probleme. U ovoj grupi se nalaze socijalno manipulativni dečaci i devojčice koji u komunikaciji sa vršnjacima kombinuju ljubaznost i „niske udarce“ da bi poboljšali svoj socijalni status. Prisutna je tendencija ka spletkarenju i omalovažavanju „drugačije“ dece.

Da li možemo da postanemo popularni? Deca često razmatraju strategije kako da postanu popularnija. Tinejdžeri najčešće pokušavaju da dostignu „viši status“ promenama u oblačenju, izlascima sa suprotnim polom ili druženjem sa popularnom decom. Kod pojedine dece se registruje bunt i tendencija ka ispoljavanju fizičke agresivnosti. Međutim, to što imamo cilj da postanemo popularni ne znači da će to zaista promeniti naš status. Ispitivanje na populaciji dece šestog razreda je pokazalo da pojačano ispoljavanje agresivnog ponašanja može da donese „poene“ prethodno popularnoj deci ali ukoliko deca koja nemaju popularnost pokušaju da primene iste strategije, to im neće pomoći da ostvare željenu promenu statusa. 

Da li je popularnost dobra? Biti u centru pažnje vršnjačke grupe izaziva snažno osećanje moći kod deteta ali ima i svoje mane. Istraživanja pokazuju da je popularnost često povezana sa rizičnim ponašanjima kao što su pušenje, konzumiranje droga i rana seksualna aktivnost. Dodatno, popularnost ne znači da smo voljeni u vršnjačkoj grupi. Jedna studija je pokazala da je samo 9 procenata popularne dece voljeno u okviru šire socijalne sredine. Fokusiranje samo na popularnost može dovesti do poremećenih odnosa sa okolinom jer se dete isključivo fokusira na ostvarivanje ličnih ciljeva, zanemarujući ciljeve usmerene ka zajednici.

Sugestije za roditelje. Nemojte olako da odbacite detetove brige u vezi popularnosti jer je to za tinejdžere, u periodu kada traže svoje mesto van porodičnog okruženja, veoma važna tema. Razgovarajte sa detetom o životnim vrednostima, naglašavajući da je ulaganje u prijateljstva mnogo važnije od popularnosti.

Autor:
dr
 Olja Dukić - Senior Consultant

Objavljeno u Deca
utorak, 23 avgust 2016 19:57

OSAM VRSTA (LAŽNIH) AUTORITETA RODITELJA

Pored toga što neki roditelji ne ostvaruju svoj autoritet, postoje i oni koji organizuju autoritet na pogrešnim osnovama.

Piše: Dijana Čović

Svaki roditelj treba da bude i vaspitač svog deteta, a da bi to postigao on mora, između svega ostalog, imati autoritet, koji mora izgraditi.

I otac i majka u dečijim očima moraju imati autoritet. Majka ne bi trebalo da se poziva isključivo na autoritet oca, jer time ugrožava svoj autoritet kod deteta. Situacija kada majka često govori: “Reći ću tati šta si radio danas i on će te kazniti”, i slično, ukazuje da majka nema autoritet kod svog deteta. Uloga oca ne sme se prenaglasiti u odnosu na ulogu majke, i obrnuto, jer oni oboje imaju svoje uloge i dužnosti u procesu vaspitanja.

Kakav roditelj, takvo i dete

Pored toga što neki roditelji ne ostvaruju svoj autoritet, postoje i oni koji organizuju autoritet na pogrešnim osnovama.

Lažni autoriteti roditelja

Pretežni cilj roditelja koji se na ovaj način postavljaju jeste da ih deca slušaju. Takav stav je u samoj osnovi pogrešan. Cilj mora biti samo jedan, a to je pravilno vaspitavanje, usmeravanje dece. Porodica treba da izgradi vaspitanu ličnost, a vaspitana i poslušna ličnost nije uvek jedno te isto. Ona deca koja su ispravno vaspitana umeće razumno da prilagode svoje ponašanje, što nije slučaj kod one dece koja su isključivo učena da budu poslušna i koja shodno tome teško razlikuju dobro od zla.

Nevaspitana deca su sistemski zaštićena i njima niko ništa ne može

U slučaju lažnog autoriteta, dokle god su deca poslušna roditelji prividno spokojno žive. Međutim, u praksi se gotovo uvek ispostavi da ni spokojstvo, ni poslušnost ne traju dugo. Ako roditelji u procesu vaspitanja svoje dece i postignu relativnu poslušnost, često su svi ostali ciljevi vaspitanja zanemareni, jer deca postaju slabi ljudi koji uvek traže neki viši autoritet koji će umesto njih donositi važne odluke.

Postoji više vrsta lažnog autoriteta. Mi ćemo ovde razmotriti neke od njih, a ujedno ćemo ukazati na svojstva i funkcije pravog autoriteta. Cilj ove analize jeste da, između ostalog, preispitamo svoje principe vaspitanja, i da ih menjamo ukoliko nisu ispravni. Na potencijalne pogrešno zasnovane autoritete upućuje nas ruski pedagog Makarenko koji je izvršio njihovu klasifikaciju:

Autoritet ugnjetavanja – Ovo je najbizarnija vrsta autoriteta od koga uglavnom prisutna kod očeva. Najčešće u zlostavljanju dece učestvuju roditelji koji su sami bili lišeni osećanja ljubavi, pa to ispoljavaju kroz negativan emocionalan stav prema svojoj deci. Takav roditelj najčešće sadistički ponižava dete, vređa ga ružnim rečima, naziva ga pogrdnim imenima, izruguje mu se i obično poseže za fizičkim kažnjavanjem.

Na ovaj način deca se ne vaspitavaju, već se samo uče da se drže podalje od roditelja, koji za njih predstavljaju pretnju. Ugnjetavana dece neretko postaju moralni slabići, ili pak tirani, i oni u toku daljeg života na neki način pate zbog nedostatka ljubavi koji su doživeli u svom detinjstvu.

Kako Amiši vaspitavaju decu koja pomažu u domaćinstvu

Poznati glumac Marlon Brando o svom ocu je kazao sledeće: “Moj otac je bio zastrašujuće ćutljiv, mračan, ljutit – pravi grubijan. Voleo je da izdaje naređenja, i nikada me nije nagradio nekom rečju, pogledom ili zagrljajem. Verovatno iz tog razloga ja u sebi nosim averziju prema autoritetu.”

Na osnovu ovakvog ponašanja roditelja, kod dece se javlja mržnja prema autoritetima, budući da se u ovom slučaju radi o zloupotrebi funkcije vaspitača i roditelja.

Autoritet rastojanja – Ima takvih roditelja koji smatraju da sa decom treba što manje komunicirati. Ukoliko se javi potreba za razgovorom onda treba nastupiti u ulozi starešine – da bi deca bila poslušna. Ova vrsta autoriteta češća je u porodicama “intelektualaca”. Tu otac redovno ima nekakav zaseban kabinet iz kojega se retko pojavljuje, poput “prvosveštenika”, dok sa decom komunicira isključivo preko majke. Ima i majki koje se tako ponašaju. One imaju svoj život, svoje interese i ambicije, a o deci se uglavnom brine baka, a ponekad čak i kućna pomoćnica. Očigledno je da je ovakav odnos sa detetom pogrešan i da ovakva porodica nije razumno organizovana.

Svakako, ni ovo nije pravi autoritet već samo ispoljena sebičnost, u kojoj roditelji ne žele da se brinu i da vide dečije potrebe, već samo svoje sebične interese.

Autoritet pedantizma – U ovom slučaju roditelji previše očekuju od dece. Oni su ubeđeni da deca treba svaku roditeljsku reč da slušaju sa strepnjom i da je njihova reč – svetinja. Svoja naređenja oni izdaju hladnim tonom i očekuju bespogovornu poslušnost. Takvi roditelji se boje toga da deca ne uvide da su oni pogrešili. Na primer, u slučaju da je roditelj kaznio dete, a kasnije se ispostavi da dete nije krivo, ili nije krivo u toj meri, on svejedno neće povući svoju kaznu: Kada je on nešto jednom rekao tako mora biti.

Roditelji ne žele da deca uvide da i oni mogu da pogreše. Međutim, istina je da mi često grešimo, a to se ne može sakriti. Tako ovakvim stavom roditelji samo povređuju decu i gube autoritet i poštovanje kod njih.

Biti roditelj znači pripremati mlado i nezrelo biće za život

Autoritet rezonerstva – U ovom slučaju roditelji guše dečiji život beskrajnim pridikama i poukama. Umesto da kažu detetu nekoliko reči, možda čak i u šaljivom tonu ili ako treba strogim, roditelj mu naređuje da sedne naspram njega i da sluša njegovu beskrajnu pridiku. Ovakvi roditelji su uvereni da se u poukama sastoji glavna pedagoška mudrost. Ali oni zaboravljaju da deca nisu odrasli ljudi i da ona, mnogo više nego odrasli čovek, reaguju emocionalno. Zato roditeljske pridike prolaze bez efekta. Deca ne razmišljaju toliko o onome šta im se kaže, koliko o načinu na koji im se govori.

Autoritet “ljubavi” – Ovo je najčešća i najštetnija vrsta lažnog autoriteta. Takvi roditelji se najčešće rukovode idejom da detetu treba osigurati bezbrižno i radosno detinjstvo i zato preteruju u ugađanju, maženju i uskraćivanju obaveza i zadataka. Posledica takvog ponašanja je stvaranje malog egocentrika koji vrlo brzo nauči da nameće svoju samovolju i diktira životne sadržaje.

Ne mogu se deca knjiški vaspitavati

Pošto im pružaju puno “ljubavi” oni očekuju da im se uzvrati. Zato, ako ih dete u nečemu ne posluša, odmah pitaju: “Znači ne voliš me?” Roditelji tada prate izraz dečijih očiju i traže nežnost i ljubav. Često u dečijem prisustvu govore poznanicima: “On mnogo voli tatu i mamu.” Dete vrlo brzo nauči da manipuliše ovom “potrebom” roditelja. Ona primećuju da ih mogu po volji varati, samo to treba činiti sa nežnim izrazom. Mogu ih čak i zaplašiti, samo se treba naduriti i pokazati da “ljubav” počinje da prolazi. Takođe, dete vrlo rano počinje da shvata da se ljudima može udvarati.

Zbog svega ovoga ovo je vrlo opasna vrsta lažnog autoriteta. Ovako odrastaju neiskreni i lažljivi egoisti, i vrlo često sami roditelji bivaju prve njihove žrtve.

U jednom obdaništu imala sam prilike da se susretnem sa ovakvim načinom ponašanja roditelja: naime, svaki put kada su dolazili po dete oni su ga pitali: “Da li voliš mamu?”, ili: “Da li voliš tatu?”, u zavisnosti ko je došao. Dete je nekad odgovaralo da ih voli, posle čega su oni izgledali zadovoljno, a kada bi im reklo da ih ne voli oni su se rastužili. Oni bi toga trenutka učinili sve da bi im dete reklo da ih voli – iz džepa bi vadili slatkiše, igrali bi se s njim samo da bi povratili “ljubav”. Jednom prilikom dete je bilo nevaljalo i zbog toga dobilo malu pridiku od strane vaspitača. Ono se tada naljutilo pa je besno počelo da viče: “Ne volim te, ne volim te…”, smatrajući da će vaspitač učiniti sve samo da ponovo pridobije njegovu “ljubav”. Međutim, kada je vaspitač blago upitao: “Pa šta ako me ne voliš?” – dete je prestalo da viče i širom otvorenih zenica začuđeno gledalo vaspitača, jer je naučilo da na taj način manipuliše i kažnjava druge.

Ovakav pogrešan odnos sa roditeljima deca će kasnije, kad odrastu, pokuštavati da uspostave i sa drugim ljudima.

Autoritet “dobrote” – U ovom slučaju dečija poslušnost takođe se organizuje kroz dečiju “ljubav”, ali se ona ne izaziva poljupcima i milovanjem, već popustljivošću i neprincipijelnošću roditelja. Tata ili mama sve dozvoljavaju, nijedna žrtva im nije prevelika, nisu “trvdice”, oni su “izvrsni roditelji”.

U suštini, oni se boje svakog sukoba, više vole “porodični mir” i spremni su bilo šta da žrtvuju samo da “sve bude u redu”. U ovakvoj porodici deca uskoro počinju da komanduju svojim roditeljima, a roditeljsko neprotivljenje daje najširi zamah dečijim hirovima i prohtevima. Ponekad roditelji pokušavaju da pruže izvestan otpor, ali obično kad već bude kasno, kad se u porodici već formirala pogrešna praksa.

Sećam se jedne posete mladom bračnom paru koji je imao trogodišnjeg sina. Dečak se naizgled mirno igrao, a onda se odjednom naljutio i počeo da razbacuje sve oko sebe. Obarao je sve što mu se našlo pod rukom, a onda kada je u sumanutom besu sve razbacao po podu uspeo je čak da obori i sto. Kada se, zatim, osvrnuo oko sebe uvideo je da više nema ništa da sruši i počeo je histerično da plače. U tom trenutku otac je “zaštitnički” zagrlio svog malog, “dobrog” sina i molio ga da ne plače.

Ovakva deca se uče da ne poštuju nikakav autoritet i da sve u životu rade po svome. Tako postaju sebični i nesrećni ljudi.

Autoritet “prijateljstva” – Često se roditelji dogovore da će se prema deci postaviti kao prema “prijateljima”. Uopšte uzev to je dobro, ali ipak roditelji treba da ostanu najstariji članovi porodičnog kolektiva, a deca vaspitanici. Ako prijateljstvo pređe ove granice, vaspitanje prestaje ili se započinje suprotan proces: deca počinju da “prevaspitavaju” roditelje. U ovakvim porodicama deca svoje roditelje nazivaju “ćale” i “keva” i ismevaju ih, a o redu i poslušnosti ne može biti ni govora. Ovde nema ni prijateljstva, jer prijateljstvo je nemoguće bez uzajamnog poštovanja.

Često se roditelji toliko užive u ulogu prijatelja svoje dece, da u vreme kada deca postanu adolescenti i kada imaju svoj svet i svoje poglede, roditelji smatraju da treba da se ponašaju i oblače kao i njihova deca. Ovakvim svojim stavom i ponašanjem oni samo postaju predmet za ismevanje i deca ih se stide.

Svojoj deci roditelji treba da budu prijatelji na koje će uvek moći da se oslone i da traže savet ili razumevanje, ali uvek treba da budu jasno definisane uloge.

Autoritet podmićivanja – Ovo je najnemoralnija vrsta autoriteta, kada se poslušnost kupuje darovima i obećanjima. Razume se, u porodici je potreban neki podsticaj, nekakva vrsta nagrađivanja, ali ni u kom slučaju se ne treba kupovati poslušnost dece i dobar odnos prema roditeljima. Deca se mogu nagrađivati za dobro učenje, za izvršenje nekog zaista za njih teškog rada. Ali ni u kom slučaju deca se ne smeju podsticati obećanjima i poklonima da izvršavaju svoje obaveze. Deca se vrlo brzo nauče da ucenjuju svoje roditelje, a njihove želje vremenom postaju sve veće.

Razmotrili smo nekoliko vrsta lažnog autoriteta. Ima ih još, ali često se događa da roditelji uopšte i ne misle ni o kakvom autoritetu već prepuštaju proces vaspitanja slučaju. Na primer, danas se roditelj razgoropadio i za sitnicu kaznio dete, sutra mu izjavljuje da ga voli, prekosutra mu nešto obeća kao mito, a sledećeg dana opet ga neprikladno kažnjava. Događa se i da se otac pridržava jedne vrste autoriteta, a majka druge. U ovakvom slučaju deca se trude da budu “diplomate” tj. da se prilagode i majci i ocu. A tada nije ostvarljiv cilj vaspitanja – izgradnja zrele, zdrave ličnosti.

Izvor: Znakovi pored puta

Objavljeno u Deca

Ekspert iz oblasti roditeljstva dr. Meg Miker kaže da u odgajanju naših dečaka na umu treba da imamo sliku onoga kakvi bismo voleli da oni budu sa 25 godina. Zato, krenite sa pravilnim odgajanjem vašeg dečaka još dok je on mali. U redu je što je dobar, duhovit i super u fudbalu na primer, sa svojih 13 godina, ali ako ne zna da svoju prljavu odeću ubaci u korpu za veš, odlaže stvari koje ga molite da uradi „za kasnije“ ili ume da pobesni i slično, to mu neće biti od koristi u dvadesetim.

Učite vašeg sina da bude dobro dete i odraste u zaista divnog muškarca.

Evo nekoliko lekcija sa kojima treba da krenete pre puberteta kako biste vašeg sina izveli na pravi put:

Kako da se izrazi :

Pričajte sa detetom jedan na jedan. Uključite ga u razgovor i pomozite mu da izrazi rečima svoja osećanja.

Savet plus: Napravite listu zabranjenih izraza i zakačite je na frižider. Na listi treba da se nađu izrazi koji se obično upotrebljavaju u cilju zaustavljanja razgovora kao na primer: Ne znam /Ne zanima me/Šta god/Kako god itd.

 

Kako da vredno radi

Sposobnost deteta da obavi posao omogućava mu razvoj samopouzdanja i to ne samo u budućnosti kada poraste već odmah sada. Nakon dobro obavljenog posla dete će se osećati sposobnim i vrednim kao ličnost.

Dajte, zato, vašem sinu priliku da svojim rukama oseti neki posao od početka do kraja.

 

Da bude kul i kad dobija i kad gubi

Čak će se i najbolji sportisti, najpametniji đaci i najlepši dečaci susresti sa porazom kad tad u životu. Objasnite sinu kako da dostojanstveno i sa stilom ponese pobedu ali i poraz

Da kontroliše svoj temperament

Dečaci su, zbog testosterona, skloniji problemima sa izlivom besa tokom odrastanja. Radite na ovom problemu od malena tako što ćete sina naučiti da on treba da upravlja svojim besom a ne obrnuto.

Da preuzima odgovornost za svoje postupke

Kamen temeljac za ovu lekciju je da naučite sina da sve što uradi kao i svaki izbor koji napravi ima posledicu.

Pomozite mu da shvati da je potrebno da unapred razmišlja šta će mu doneti određeni postupci. A nakon toga ga naučite da bude spreman da preuzme odgovornost za ono što radi.

 

Da pomaže drugima

Oživite viteštvo tako što ćete učiti sina da pritekne u pomoć kada se to od njega ne traži.

Podstaknite ga da bude na oprezu za one kojima će možda njegova pomoć zatrebati. Hvalite ga za svaku pomoć koju pruži nekome kao npr. kada otvori vrata starijoj osobi, podigne nešto što je nekome palo i sl.

 

Da bude ljubazan prema drugima

Dečaci, isto kao i devojčice, mogu da budu veoma zli prema svojim drugarima. Naučite ga da vodi računa jer je lako preći liniju dobroćudnog i nezlonamernog zadirkivanja prijatelja u ono suprotno.

Da nauči da se brine o sebi

Niko ne želi da baš njegov sin bude onaj aljkavi cimer sa fakulteta. Naprotiv, svako želi da njegov sin zna da bude sređen i čist, da skuva nešto i da brine o sebi. To znači da od malena treba ohrabrujete dečaka da sam sredi svoj veš, izbaci đubre, pozove da zakaže trening, da ode do prodavnice i sl.

 

Da nauči kako da priča sa starijima

Dobri maniri i lako komuniciranje sa drugima ne dolaze baš prirodno kod muške dece.

Zato, učite vašeg sina da se rukuje, da ustane kada neko stariji ulazi u prostoriju i kako da vodi osnovnu komunikaciju. Kada neko kaže „zdravo“ treba da mu se odgovori „zdravo“ i da se gleda pravo u oči.  Kada neko pita „kako si?“, nakon odgovora treba da mu se uputi isto to pitanje. Takve stvari će pomoći vašem sinu u konverzaciji.

Kako da se nosi sa onlajn svetom

Tehnika danas oduzima pravi život deci. i to sve više, i u stalnom riziku je da postane zabava 24/7, a da život samo prolazi pored njih.

Postavite granicu za vreme koje vaš sin provodi ispred računara i tv-a.  Ali, imajte na umu da je potrebno i da mu objasnite zašto to radite, da bi u budućnosti i sam pravio dobre odluke. Samo tako će imati znanje da napravi dobar izbor za sebe i kad je sam.

Da bude jak

Naučite sina da je jako bitno da bude jaka ličnost – u svojim uverenjima, u pouzdanosti, u svojoj veri. Omogućite mu alate da se oseti jakim i sposobnim. Prvi korak je, naravno, gradnja samopouzdanja.

Da bude svoj čovek

Da svaki dečak želi da bude voljen ali naučite ga da je bolje da se ponaša u skladu sa svojim vrednostima i uverenjima. Samo zato što masa ide u jednom pravcu ne znači da treba i on. Naučite ga da biti svoj čovek može da bude jako teško ali je vredno živeti znajući ko si.

Da veruje u sebe

Vera je temelj života. Budite vodič svom sinu u formiranju njegove vere baš kao i kada učestvujete u formiranju drugih osobina koje želite da poseduje. Nećete uvek moći da budete tu za vašeg sina ali jaka vera biće njegov kompas u odabiru puteva u životu.

 

Izvor:http://www.najboljamamanasvetu.com

Objavljeno u Deca

Svaki roditelj se bori da odgaju dete koje će biti uspešno, ali je izuzetno važno da budemo svesni da postoje i određena tipska ponašanja roditelja koja mogu da uspore decu i spreče ih da iskažu svoj puni potencijal. Članak sa stranice www.powerofpositivity.com, nam otkriva osam nenamernih tipskih ponašanja roditelja koja sprečavaju decu da se razviju u potpuno odrasle, uspešne osobe.

Svaki roditelj može da razvije uspešno dete, što nam mnogi primeri i dokazuju. Čak i dete koje potiče iz nasilne porodice može da postane izuzetna odrasla osoba koja će biti odličan umetnik, pisac, profesor, sportista, naučnik, filozof ili ekspert u bilo kojoj oblasti za koju se odluči.

Šta pospešuje uspešan razvoj deteta je diskutabilni, ali svi znamo da je otpornost ključna osobina koju odrasla osoba može da poseduje i da se ona uči upravo u toku detinjstva. Šta god da učite ili ne učite svoje dete, postarajte se da ih naučite kako da se oporave od manjih ili većih zastoja koji su neizostavni delovi svačijeg života.

Roditelji imaju dobre namere ali ipak greše, kao i svi. Budite blagi prema sebi ako pogrešite, ali dozvolite da vaša deca to znaju i iskoristite to kao priliku da učite zajedno sa njima. Upoznajte se sa osam tipskih ponašanja roditelja koja sprečavaju decu da budu uspešna.

Osam različitih tipskih ponašanja roditelja koji sprečavaju decu da budu uspešna

Svaki čovek može da se seti načina na koji su se njegovi roditelji ponašali, a koji mu nije pomogao da postane uspešna odrasla osoba. Izbegavanje ovih osam tipskih ponšanja je ključ da usmerite dete ka uspešnom odrastanju.

1. Obeshrabrivanje u probanju novih stvari

Jedno od ponašanja roditelja koji zadržavaju decu na putu kao uspehu je kada ih obeshrabrujete da probaju nove stvari ili razviju nove veštine. Ponekad, roditelji imaju najbolje namere kada uskraćuju nešto, kada su duboko ubeđeni da će dete doživeti neuspeh. Kako bilo, neuspeh je takođe važan deo života i učenje da se dete izbori sa tim na pozitivan način je važno za dalji uspeh u životu.

2. Prezaštićenost

Radeći bilo šta za vašu decu što su ona sasvim sposobna da urade sama, i što bi trebalo da urede kako bi se razvili u funkcionalnu osobu, je tip ponašanja koji sprečava dete da bude uspešno. Primer prezaštićenosti je kada perete i peglate veš vašem tinedžeru ili čak mladom odraslom.

3. Divljenje malim stvarima

Verovali ili ne, i preterano divljenje može da spreči date da bude uspešno. Hvaljenje sitnih postignuća koja su deca savladala neće ih motivisati da guraju sebe napred i postižu sve više i  više. Na primer, divljenje detetu od osam godina koje se samo obuklo neće ga ohrabriti da se tako ponaša bez pohvale. Fukusirajte pohvale i divljenja na značajna postignuća koja dete ostvari.

4. Obeshrabrivanje prijateljstava

Naknadna istraživanja predhodno dobijenih rezultata istraživanja o neprilagođenim oblicima roditeljskih ponašanja utvrdila su da su za pozitivne rezultate kod uspešne dece uključeni roditelji koji su im pomogli da se uklope među vršnjačke socijalne grupe. Dobra prihvaćenost unutar vršnjačkih grupa je od izuzetnog značaja za uspeh i smanjenje stresa kod dece.

5. Helikopter roditelji

Vođenje računa o svakom koraku koje dete napravi je samo iritantno, nego vodi i dete ka nesrećnom i pogrešnom zaključku: mama ili tata ne veruju u moju sposobnost da budem uspešan samostalno. Na žalost, ovakav tip roditeljstva vodi decu da neveruju u svoje sposobnosti i kada je rizik minimalan, čak i kada su sasvim sposobni da nešto samostalno urade.

6.  Previše strogo roditeljstvo

Istraživanje koje je sproveo University College London utvrdilo je da prestrogo roditeljsko ponašanje utiče na nivo samokontrole kod dece i da ti uticaji traju, nadovezuju se i izazivaju dalje probleme kasnije u životu. Istraživači tvrde da ovakav tip vaspitanja izazivaju probleme i kod dečaka i kod devojčica. Niži nivo samokontrole je rezultat strogog nadgledanja dečijeg ponašanja, previše zabrana i granica datih deci. Omogućavajući deci, posebno kada nauče da upravaju svojim ponašanjem u granicama koje su već savladali, da dožive sve veću slobodu je ključno na njihovom putu ka uspešnom odrastanju.

7. Obeshrabrivanje iskazivanja emocija

Zdrav odnos između roditelja i dece je obostrono koristan i za roditelje i za decu. Ravnoteža davanja i uzimanja u njihovom ranom odnosu je jedan od najboljih pokazatelja dečijeg uspeha. Da bi se izgradila ovakva veza, iskren razgovor o svim frustracijama, brigama, strahovima, i stvarima koje uznemiravaju možete pomoći deci da uče i o negativnim osećanjima i kako da se izbore sa njima bez njihovog suzbijanja.

8. Kada se ne vežba ono što se uči

 

Sa svim uputstvima i smernicama koje roditelji daju deci, deca uvek posmatraju da li se ponašanje roditelja poklapa sa onim što ih uče. Ako vi ne delite sa drugima, ali učite vašu decu da to čine, ona primaju mešane poruke i mogu samo da stvore konfuziju u svojim glavicama šta je zaista ispravno. Dakle, svakodnevno, svojim primerom vežbajte naučeno sa decom.

 

Izvor: https://www.powerofpositivity.com/8-parenting-behaviors-keep-children-successful/

Objavljeno u Od kolevke do diplome

Bilo je to jedno sasvim uobičajeno popodne. Čovek je oblačio kaput ispred svog ogledala spremajući se da ide na poslovni sastanak. U jednom trenutku, učinilo mu se da je video odraz sebe kada je bio dete. Znao je da neće moći da se izvuče. Deca su uporna…

Želiš li da se igramo? – upitalo je dete sa osmehom na licu.
Umoran sam… – odgovorio je čovek tiho. – …a i nemam nekih dobrih ideja za igranje.
Želiš li da maštamo? – začuo se glas ponovo.
Nemam vremena za to. – odgovorio je čovek nervozno. – Žurim na jako važan sastanak.
Želiš li da budemo iskreni? – upitalo je dete iskreno.
Želim ali neće biti obostrano… – odgovorio je čovek. – …ja živim u neiskrenom svetu.
Želiš li da sanjamo? – dete nije odustajalo.
Ja odavno spavam… – odgovorio je čovek uspavano. – …ali ništa mi od snova nije preostalo.
Nije sve izgubljeno. Dozvoli mi da te podsetim.
Podseti me, samo požuri, kasnim na sastanak…
Istina je da ne kasniš nigde jer već si stigao. Ovo je tvoj najvažniji sastanak.
Znam da te se neću tako lako otarasiti. – reče čovek slegnuvši ramenima. – Takođe znam da i ne želim da te se otarasim…ali moj život je sada drugačiji.
Ja sam uvek tu. – uzvratilo je dete držeći malu pčelu na dlanu. – To što si me zaključao negde duboko u sebi…
Ah! Prekini! – čovek je povisio ton. – Nemam vremena sada da mislim na sebe! Moram da požurim, posao je na prvom mestu…

Okrenuo se i pogledao sa strane ka ogledalu. Kaput je bio skup i dobro mu je stajao. Spustio je pogled uzdahnuvši duboko. Dete je i dalje gledalo u njega. Napravio je prvi korak ka vratima. Dete u odrazu krenulo je zajedno sa njim. Bilo je to zaista jedno sasvim uobičajeno popodne.

Pogledaj ove ulice. Sećaš li se? Kada si bio dete tvoji snovi su bili dugački, dugački toliko da su se vukli dužinom svake ulice na svetu. Svaka ulica je za njih bila čista i večno plave boje a ono loše o čemu su pričali odrasli ljudi dešavalo se samo odraslim ljudima i nije postojalo nigde osim u pričama koje nisu imale moć da probiju tvoje snove. Međutim, ni to nije bio kraj magije detinjstva. Kada bi obuhvatio čitavu planetu, snovima bi se proširio dalje na mlečni put, čuvajući u sebi zvezde kao i prašinu nekih davno prošlih postojanja…
Sećam se. – čovek se na trenutak osmehnuo. – Imao sam toliko ideja, bio sam srećan, želeo sam da ceo svet bude jedno bolje mesto…
Tada si imao moć. Najveća moć svakog deteta leži upravo u tome da naše postojanje ne predstavi onakvim kakvo jeste, već onakvim kakvo bi trebalo da bude. Očima detinjstva najdalje se vidi. U njima nema laži, tu se vazduh zaista udiše, svaki čovek je prijatelj i svaka buba predstavlja proleće. Za decu se ništa ne završava – sve iznova počinje. Evo… – nastavilo je dete. – uzmi ovu pčelu iz moje ruke, oseti kako ste povezani.
Ne smem. – reče čovek potišteno. – Plašim se da će me ubosti.
Ali i ti i ja dobro znamo da te nijedna do sada nije ubola. Za razliku od ljudi…

Prešli su preko ulice i nastavili da koračaju ka poslovnom centru. U jednom trenutku čovek je zastao i pružio dlan gledajući pčelu kako polako sleće.

Kako si uspeo to, da pčela bude tako mirna?
Lako. To je jedna davno izgubljena veština koje treba da se setiš. Biti jedno sa prirodom. Ti to ne možeš da razumeš. Odrasli su previše važni za tako nevažne stvari.
Vrlo moguće. – uzdahnuo je čovek gledajući gore ka suncu. – Sada je vreme da me pustiš. Ja sam odrastao i moram na sastanak. Ti budi dete, nastavi da se igraš negde u prošlosti…
Deca se ne igraju, to samo odrasli tako vide. Deca žive. Često zbunjena svetom odraslih moraju da izmisle svoj. Znam da si se jednom davno zapitao u kom trenutku se završava detinjstvo ali nisi mogao da dođeš do odgovora. Istina je da koliko god da su pitanja daleka, ogovori uglavnom leže uvek tu blizu nas. Odlutaš od sebe i prestaneš da budeš dete onoga trenutka kada ti umesto ljubavi pruže pravila i etikete. A ti se prepustiš, ne znajući da si se prepustio onima koji već odavno hodaju hladni, noseći u sebi samo sećanja na sunce. Sada si isti kao oni, više bi se zabrinuo zbog ukradenog novčanika nego zbog jedne cele posečene šume, zatrovane reke…
Prekini! – čovek je ponovo povisio ton. – Ja ovo nikada nisam tražio! To je samo put kojim su me odvukli. Kada bih mogao da se vratim u detinjstvo učinio bih svoj najvažniji korak, važniji čak i od onog prvog – nikada ne bih verovao odraslim ljudima! Nikada ne bih dozvolio da me odrasli ljudi svojim odraslim tonom upozore kako treba da postanem čovek i uspem u životu. Svaki put kada sam ih poslušao i malo dublje zagazio na putanju kojim je išao svet, negde u dubini sam osetio bol a moji snovi bi se u tom trenutku pocepali noseći sa sobom i jedan veliki deo mene. – čovek je pao na kolena i počeo da plače. – Sada se samo pravim da nečemu pripadam. Ovo nisam ja, ovo nisu moji snovi, pokaži mi put…
Nema puta. Rekoh ti, već si stigao. Shvatio si da ne možeš uspeti u nečemu što već jesi. Sada je vreme je da skrojimo neke nove, dosta važnije snove. Hajde, probudi me ponovo u sebi. Pruži mi ruku…

Čovek je pružio ruku sebi i stao na noge. U istom trenutku je otvorio oči i ispred sebe ugledao direktora kompanije. – Da li ste dobro? – upitao je ovaj. – Došli ste ovde pre par minuta i samo odlutali u mislima. Ceo odbor je ovde. Čekamo vas da…

Ne čekajte me! – uzviknuo je čovek ljutito. – Ne želim ništa od vas i od vaših kompanija. Ne želim da potrošim naredne godine života gradeći zamišljenu karijeru u kompaniji koja koja je potpuno nebitna za život i sve to kako bih dobio papir koji ima zamišljenu vrednost kojim ću potom kupiti gomilu stvari koje mi ne trebaju. Ne želim da nosim kravatu, ovu omču oko vrata čiju svrhu niko ne razume! Steže me i ne da mi mira, govori mi da sam rob dok ja sebe lažem kako sam slobodan! Ne želim da nosim skupoceni sat koji pokazuje isto vreme kao i milion drugih modela. Ne želim da pratim trendove ludila i ne želim da me sutra leče bolesni ljudi koji ni sebi ne mogu da pomognu. Ne želim da plaćam račune za prirodne resurse koji mi svakako pripadaju! Nisam zbog toga doručkovao, rastao i razvijao se sve ove godine. Ne želim da od celog univerzuma ja nosim odelo i zamišljeno uspem u nečemu što ne postoji! Želim da živim! Da li me razumete?

U prostoriji je nastao muk. Čovek je ustao sa stolice i otrčao napolje. Nakon stotinak metara užurbanog hoda seo je na ljuljašku u obližnjem parku. Uhvatio se za glavu i počeo da plače. – Šta sam to uradio? Ostaću bez svega…propao sam…potpuno sam propao…šta sada da radim!

Koliko god da su pitanja daleka, ogovori uglavnom leže uvek tu blizu nas. – začuo se glas ponovo.

Čovek se trgnuo i ustao sa ljuljaške. Počeo je nasumično da hoda i gleda oko sebe ali ništa nije video. Pognuo je glavu da se malo sabere kada je na zemlji ugledao žutom kredom nacrtano sunce i jedan natpis – Idi probudi ostalu decu.

 

Izvor: andrijajonic.rs

Objavljeno u Vesela soba

Teško da možemo sprečiti jednogodišnjaka da tokom šetnje ne pokupi nešto sa ulice ili da ne strpa u usta nešto što je našao u parku – što svaku mamu dovodi do ludila. Opravdano ili ne?

Tokom sezone gripa i prehlade ili nekih drugih virusa veoma je važno deci često prati ručice i brisati ih vlažnim antibakterijiskim maramicama ili gelovima. To je činjenica. Ali…

Stručnjaci se slažu sa tezom da je infekcija pojedinim bolestima legitiman razlog za brigu roditelja, ali isto tako većina njih se slaže da celokupno društvo poprilično preteruje kad je u pitanju zaštita dece od mikroba.

Evo šta kažu stručnjaci koliko čisto okruženje je potrebno vašem detetu da bude zdravo.

Pravila higijene

Sigurno ste nekad čuli tezu kako izlaganje beba mikrobima može u budućnosti da deluje kao zaštita od bolesti kao što su alergije i astma u kasnijem životu. Ovakav način mišljenja naziva se i „hipoteza higijene“ koje podržava mišljenje koje kaže da kad je dečija izloženost parazitima, bakterijama i virusima u ranijem životu ograničena, šanse za dobitak astme, alergija i autoimunih bolesti tokom kasnijeg života su veće.

Dokazano je da deca koja su odrastala na farmi sa starijom braćom i sestrama i ona koja su od najranijeg doba išla u vrtić u postotku manje pate od alergija.

Baš kao što je bebinom mozgu potrebna stimulacija da bi se normalno razvijao isto tako je imunom sistemu potreban dodir sa svakodnevnim uglavnom bezopasnim mikrobima da bi jačao, naučio kako da se prilagođava i reguliše.

Naučnici su otkrili da su deca koja su bila izložena životinjskom izmetu do druge godine imala više slučajeva proliva ali i puno manje upalnih stanja u organizmu u kasnijem dobu.

Upalni procesi su povezani sa nastankom mnogih ozbiljnih bolesti kao što su Alchajmerova bolest, dijabetes, srčana oboljenja,… Naučnici su odavno prestali da veruju da imunitet ima veze samo sa alergijama, autoimunim bolestima i astmom, i veruje se da je povezan sa upalama kao i sa degenerativnim bolestima i upravo iz tog razloga, izloženost mikrobima je veoma važna u ranijem životnom dobu.

Čišćenje bacila, dobro za zdravlje ili loša ideja?

Većina bacila koja vreba da se nastani u našem organizmu ne samo da je bezopasna nego već su s nama tokom milenijuma. Pošto se ljudsko ponašanje tokom vekova menjalo tako je popriličan broj bacila koji žive u crevima nestao. Ti bacili obavljaju mnoge važne funkcije , ali su se zbog modernog načina života izmenili ili nestali.

Kada previše čistimo i sterilišemo okruženje u kome se nalazi beba da bismo je zaštitili od bolesti mi na neki način smanjujemo šansu imunitetu da ojača na prirodan način i na taj način sprečavamo da deca dođu u dodir sa prirodnim mikroorganizmima koji su u stvari dobri za njih.

Isto tako postoji šansa da se previše ode u potpuno drugom smeru što takođe nije dobro, pa tako dosta ljudi koji veruju u „hipotezu zdravlja“ tvrde da su mikrobi iz prljavštine u potpunosti dobri za zdravlje. Stručnjaci se s tim ne slažu i tvrde da su ti mikrobi potpuno nebitni jer su adaptirani da prežive u prljavštini, a ne u ljudskom organizmu.

Šta roditelji treba da urade?

Potrebno je da pazite svoju decu, čuvate im zdravlje, ali i da pronađete ravnotežu, bez preterivanja.

Posavetujte se sa lekarom da li je potrebno baš svaki put da dete pije antibiotike koji veoma loše utiču na dobre bakterije i ujedno na sposobnost jačanja imuniteta i njegove mogućnosti da se bori protiv bolesti.

Kad je reč o izloženosti bebe mikrobima u okruženju ne morate baš toliko da pazite i sterilišete sve sa čime će dete doći u dodir.

Izvor: Lifepress magazine

Objavljeno u Deca

Nslučaju 7.000 mališana iz Australije, SAD i Novog Zelanda otkriveno je da se oni koji rano “uskoče” u bazen ili more brže razvijaju na kognitivnom, fizičkom i jezičkom nivou.

Deca koja treniraju plivanje u mlađim godinama su pametnija od svojih vršnjaka, pokazala je studija koju je na Grifit institutu za pedagoška istraživanja sprovela ekipa stručnjaka. Na slučaju 7.000 mališana iz Australije, SAD i Novog Zelanda otkriveno je da se oni koji rano “uskoče” u bazen ili more brže razvijaju na kognitivnom, fizičkom i jezičkom nivou.

– Bez obzira na socio-ekonomsku pozadinu deca koja plivaju od ranih dana savladavaju različite veštine pre vršnjaka. Obavljaju znatno bolje vizuelno-motorne zadatke, kao što je sečenje papira makazama ili bojenje uz liniju, ali i matematičke i jezičke probleme – kaže profesor Robin Jorgensen.

Kada je pravi trenutak da dete nauči da pliva?

Stručnjaci smatraju da je idealno vreme za prvi kontakt sa vodom kada beba napuni 10 meseci.

Kada je pravo vreme da dete nauči da pliva? Mnogi roditelji čekaju da mališani napune nekoliko godina ili čak pođu u školu. Stručnjaci, naprotiv, smatraju da je idealno vreme za prvi kontakt sa vodom kada beba napuni 10 meseci i već tada reaguje na instrukcije obučenih trenera, uz prisustvo mame ili tate.

Istraživanja Grifit Instituta u Australiji pokazuje da se deca, koja ranije počnu da plivaju, brže razvijaju. Anketirano je više od 7.000 roditelja i dece tokom tri godine i ispostavilo se da predškolci koji su već mali “delfini”, imaju bolje vizuelno-motoričke veštine, a i kasnije su brže napredovali u školi.

Osim toga, sport jača imunitet, oblikuje muskulaturu, pojačava kapacitet pluća, utiče na kvalitet sna i povećava apetit. Deca uglavnom vole vodu i lako se na nju adaptiraju, ali stariji moraju da budu na oprezu.

Pa, pre ako ste odlučili da svog mališana odvedete na plivanje da bi dobro naučio do odlaska na more, proverite uslove na bazenu. Važno je da voda bude uvek čista i topla, prostorija zagrejana, a instruktori na dobrom glasu. Ako ne bude tako, dete može da ima više štete nego dobra od ovog sporta ili da stekne strah od vode. Posle bazena, obavezno je tuširanje, koje će da ukloni hlor sa kože i pojača cirkulaciju, kao i topla odeća jer je napolju hladno.

Izvor: Novosti

Objavljeno u Deca

Karyn Tripp je majka četvoro dece. Ona od početka svoju decu obrazuje kod kuće. Trudi se da bude kreativna kako bi deca što lakše savladala gradivo. Tako je jednog dana došla na ideju da Periodni sistem elemenata može biti i te kako zanimljiv, čak i njenoj ćerki koja ima 8 godina.

Prijavljivanje/Registracija