sreda, 24 maj 2017 12:22

Majka je čiviluk sa puno zakački

Vratila sam se s puta.Tamo negde gledala sam se oči u oči sa bliskom smrću dragih ali i rođenjem novih ljudi. Po povratku zakačila mi se deca. A bogami i ja njima. Gledanje u oči sa ćerkom i grljenje sa sinom me duboko iznutra očisti i smiri.

Onda je došao sledeći dan sa puno njihove energije i malo moje. Zatim još jedan novi kada smo od jutra jurili za vremenom što se obično dešava kad ja želim da budem efikasna a osećam da to ne mogu.
Redovan boravak u parkiću sa decom, beše ispunjen suprotnim krajevima – spolja mirna uz klackalice, izunutra u mešavini prispelih emocija sa puta i nekih koje sam ostavila kod kuće. Pogledah na mobilni, van sebe od unutaršnje buke, ne bi li me i pre dignutog pogleda dočekao komentar prolaznice, u hodu..”a dete na jednu klupu, a ona na drugu”..zakači se to u meni, nije moralo, ali jeste..prvo osetih bes..a onda tugu…
Ovaj kao i svaki drugi isečak iz stvarnog života majke, podseća da je svaka majka mala teorija o emocijama i međuljudskim odnosima. Njen je posao da se uhvati u koštac sa raznim potrebama i svojim i tuđim emocijama, mogućim i nemogućim zahtevima, a tek željma…Majka poput čudnog čiviluka drži razne nespojive stvari istovremeno. Sve majke imaju svoje prečice kako to izvode.

Majke su profesionalno prijemčljive

Majka obično zna zašto plače njeno dete, šta ga je uplašilo kad stane i ukopa se, zašto se baš sad razbolelo, zašto se bacaka po podu. Ona mora da prati, gleda, oseti , vidi šta se dešava unutar njene dece i šta je to spolja što je izazvalo. Da bi to sve mogla ona stavlja po strani ono što je njoj lično na čiviluku, neposredno bitno i važno.

S druge strane, da bi znala kako i šta da mu da, ona mora sebe da zakači na taj unutrašnji čiviluk pun iskustva o davanju i primanju, potrebama i emocijama i njenim i tuđim.Bez toga njen odgovor postaje nestvaran, uniformisan, robotski.

Ova vrsta “skidanja” i kačenja sa čiviluka nije algoritamska. Lako se zagubimo ili u svom ili u tuđem ili u tom premetanju sa jednog na drugi.
Poznata filozofkinja, Marta Nusbaum, govori o strahu od ranjivosti koja je nužan uslov svake humanosti.
“ Biti dobro ljudsko biće podrazumeva otvorenost prema svetu, sposobnost da verujemo u ono što je nepoznato i van naše kontrole a što može dovesti do toga da budemo izloženi ekstremnim okolnostima za koje nismo odgovorni.To sve govori o jednom specifičnom preduslovu za humanost a on podrazumeva da više budemo nalik biljci nego dragulju; nešto što je prilično fragilno a baš zbog toga lepo. “

Cvet , verujem, biva cvet i u tome ga ne ometa to što nije dragulj. Čak i kada ga izudara grad, zgazi nepažljiva dečija noga ili uzbere neko nekom na dar. Um koji nas razdvaja od životinja, čini nas robom poređenja.

Posle nekoliko “okrnjenosti” u svetu cveća mi često poželimo da smo dragulji. Neke zbog vrednosti koju oni imaju, neke zbog ophodenja drugih prema draguljima, neke zbog njihove tvrdoće. Tek osećajući se kao cvet, dešava se da nam dragulj biva sve privlačniji.

Jačina – anti virus protiv ranjivosti

Svaka se na nešto zakači. Neka da treba da bude jaka i odrasla osoba, oslonac svojoj deci i ostarelim roditeljima. Neka da je njeno vreme prošlo, sad kad se odlučila za svoju decu, neka da voleti svoju decu znači “činiti sve za njih”..tek okrnjeni prevelikim očekivanjima koje ne možemo da zadovoljimo uđemo u proces otvrdnjavanja.

“Zadebljanje” kože ide uz učenje da ne reagujemo, distanciramo se i gutamo lične emocije. Tako se zapravo punimo raznim osećanjima, stanjima koje smo dobrano mimikrirali, obojili u crno, tako da ubedljivo deluje da to” nije ništa” a ono ispunjava veliki deo unutrašnjeg prostora.

Malo po malom unutrašnji prostor postaje pretesan – zakrčen potrebama drugih koje želimo da zadovoljimo ali i ličnim stanjima koje ne želimo da vidimo, jer mislimo da smo tako dobre majke. Želeći da budemo dragocene, sve uz najviše i najčasnije ciljeve, gradimo u sebi”ojačanja” protiv novog talasa ranjivosti.

Nezgoda je u tome što pune” jačine” i svega onoga unutra – mi postajemo manje sposobne za čvrst ljudski odnos jer bivamo manje prisutne a time samo više “krive” jer smo u riziku da postanemo majke koje nisu dovoljno vezane, a kada to jesmo osećamo majčinstvo kao misiju za koju nismo sposobne. Jedino što tako možemo je da u svojoj biti budemo tragične.

Odnosi kao mesto stalno novog rađanja

Boreći se sa sopstvenom ljudskošću često zaboravimo na onaj lepo deo a to je da i mi možemo da rastemo zajedno sa decom. Rastemo pletući odnos sa malim ljudima koji postaju malo po malo sve veći. Taj promenljiv a nadasve čvrst odnos me podseća na način na koji me je baba učila da pletem kad sam bila mala…”jedno svučeš, drugo nametneš” rekla bi ona objašanjavajući mi šta radi. Tako pletivo postaje sve veće i veće, rupe nema..osim ako se zabrojiš u pletućoj meditaciji “jedno smetneš, drugo nametneš na iglu”.

Jedan set zahteva, navika, obaveza, obojenosti odnosa, nas, drugih, zbacimo kao zmija košuljicu ne bi li ušli u nove koji daju vise mesta za rast i nama i našoj deci. To skidanje, bacanje košuljice daje slobodu za novi unutrašnji aražman.

To naravno nije kompjuterski algoritam – kad ovo – onda ovo tipa koji lagano teče sam od sebe. Promena je mali proceses ranjavanja, čišćenja rane, zarastanja i skidanja flastera u čast nove zdrave kože. Emocije su u tom procesu vodiči i čistači.

Emocije “čistači” rana duše
Emocije jesu naši čistači. Poput dobrih bakterija u organizmu i one pomažu uspostavljanju zdravog balansa. Na žalost mi često, doživljavamo emocije kao prepreke. Optužujemo ih da su nas sprečile da uradimo ovo ili ono. U svojoj biti ono što je “krivo”nisu emocije nego sve ono što se u nama desi kada sprečimo emocije da slobodno teku i “rade” svoj posao.
Kada napravimo branu “čvrstine” napravi se u nama nešto poput gnoja na nepregledanoj, zapuštenoj, prljavoj rani…a možda joj je trebalo samo malo vode i vazduha. No mi to ne znamo. Nismo gledali u tom pravcu.

Kada se dete povredi obično ne pokušavamo da zataškamo ranu, da joj “kažemo” da to nije ništa i pokrijemo je pantalonama. Češće, ja bih barem volela da verujem, pogledamo pa pregledamo ranu a onda sasvim obično i pribrano očistimo ranu nekad samo vodom, a nekad alkoholom. Nekad treba flaster, nekad ne. Nekad treba lekar da je pogleda, ušije, sredi.Nekad ne. Nekad je dovoljno da poljubimo i ona brzo zaraste.No svakako neki oblik čišćenja je neophodan. A da bi je očistili na potreban i adekvatan način moramo prvo da je vidimo i lepo bez panike a i bez prikrivanja pregledamo.

Emocije kao svici – nemirni, svetle put

Ako uspemo da ranu na duši udostojimo adekvatnog pregleda, a onda da pustimo emocije da deluju prema potrebi, dobićemo brzo jasnu listu prioriteta a onda i neophodni prvi korak i pravac kretanja.

Međutim češće je, da zarad iluzije sigurnosti počnemo da gradimo svet prepun skretača pažnje – ozbiljnih, važnih, nezaobilaznih, zadataka, vrednosti, navika i obaveza koje neće da “trampe”svoje mesto u životnom toku. One, su nam vredne i velike jer mislimo da nam one, poput korena drvetu, daju snage i sigurnosti.

Međutim kada promena zakuca na vrata, one su te koje je najpre ometaju. Deluju nam kao planine kroz koje nemamo snage da ukopamo put.

Emocije poput svitaca daju svetlo u mraku ovih velikih i nepomerljivih stvari. Da bi dobili snagu prvog koraka, moramo da letimo za svicima. Svici nisu ručna lampa mirno i pokorno u našim rukama. Svici lete..menjaju pravac, smer, pale se i gase..pa ako smo spremni da ih pratimo, tek kad je prođemo, shvatimo da je planina Nepomerljivih iza nas. Ukoliko nas njihova igra i životnost plaši, ostajemo da sedimo u svojoj tragediji i “bivamo jake”.

 

Izvor: sladjanazivkovic.blogspot.rs

Objavljeno u Od kolevke do diplome

Često se kaže da su u roditeljstvu dani dugi, a godine kratke. Divan video koji je osvojio svet ističe upravo one obične dane koji mamama izgledaju beskrajno dugo i to šta oni zapravo znače deci.

U čast Dana majki, vloger Esther Anderson kreirao je ovaj video koji kako jedan običan dan izgleda iz dve perpektive – prvo iz mamine, a onda iz ćerkine.

Dok je mama umorna i istrošena pokušavajući da sve postigne i pred očima su joj samo oni teški momenti, uspomene njene male ćerke pokazuju nešto sasvim drugo. Ona se seća samo lepih trenutaka dana koji je protekao.

Ono što je nama, odraslima, možda normalno, za njih je magija. Za njih je to, možda, najbolji dan u životu.

 

Izvor: http://zelenaucionica.com/video-koji-je-osvojio-svet-kako-jedan-obican-dan-vidi-mama-kako-dete/?lng=lat

 

Objavljeno u Deca

Razlika između ljubomore i posesivnosti

Da bi osoba sazrela u ljubavnom smislu ona mora da iskusi sve lepote vezivanja za nekog ali i sav bol odvezivanja od nekog s kim je bila duže u vezi. Osobe koje nisu prebolele odvezivanje posle duge i intenzivne ljubavne veze se obično preterano boje ostavljanja.

Tek kada osoba prođe kroz iskustvo bola koji nastaje kao posledica odvezivanja osoba je zrela, slobodna i ima bolji kapacitet da uđe u novu vezu bez straha od odbacivanja i gubitka. Ono čega se ljudi plaše nije prevara i gubitak sam po sebi, već sopstveni bol koji osećaju povodom gubitka ili prevare.

Osobe koje nisu imale iskustvo odvezivanja zamišljaju taj bol kao preplavljujući i onda zbog toga ostaju grčevito u vezama koje im suštinski ne odgovaraju ili stalno strahuju od ostavljanja.

Nekada se dešava da osoba strahuje da će je partner ostaviti, proverava ga, ispituje, sumnja u njegovu iskrenost. A na kraju se ispostavi da ona je ta koja nije dovoljno zagrejana i da zapravo ona želi da ode iz te veze, napusti njega ali se ujedno toga i plaši, jer se plaši odvezivanja, bola i toga da bude sama ili ima osećaj krivice. Ko ne nauči da bude sam nije sazreo za zrelu ljubav i kvalitetnu vezu. Nema ničeg lošeg u tome da se bude sam neko vreme.

Iskustiti odvezivanje je druga važna lekcija u ljubavnom sazrevanju. Odvezivanje može biti bolno čak i kada smo se totalno ohladili od partnera. Na primer, zamislimo da sam bio u vezi sa devojkom sedam godina, to je prilično duga veza zar ne? Već posle pet godina ja sam se totalno ohladio, ona me više ne privlači, ne vidim našu zajedničku budućnost, previše smo različiti i to je sada jasno kao dan.

Šta je zloćudna posesivnost

Međutim u isto vreme proveli smo mnogo vremena zajedno, imamo mnogo lepih uspomena, zajedničkih putovanja, prijatelja i sl. Ja sam joj mnogo učinio i pomogao u životu i ona meni isto toliko. Jednistavno rečeno mi smo se vezali, zbližili i postali jako dobri prijatelji.

Ja u potpunosti poznajem njen život do detalja, sve one intimne strane, lepe i bolne, ona isto tako. Više se ne volimo kao muškarac i žena ali se volimo kao ljudi, kao prijatelji.

To naravno nije dovoljno za vezu između muškarca i žene i mi raskidamo. U mom srcu se sada javlja jedan paradoks. S jedne strane ja sam srećan što više nisam u toj vezi, ponovo osećam slobodu, sa radošću provodim vreme sam ili gledam druge devojke. Ali u isto vreme osećam neku tugu, nostalgiju, neku prazninu, neki gubitak. Nedostaje mi bivša partnerka, nedostaje mi parče mog života koji smo proveli zajedno, sada znam da je to završeno i da nikada više takvog života neće biti.

Taj deo mene jednostavno želi da otuguje gubitak, neće ispariti iz mene za par dana. Osećam se srećno i slobodno a u isto vreme tužno, nostalgično. Jedno raspoloženje, smenjuje drugo. Većina ljudi kada se nađe na takvoj emotivnoj klackalici počinje da potiskuje onu negativnu stranu i tako blokira proces odvezivanja. Odvezivanje je moguće samo ako priznamo i osetimo tugu, dozvolimo joj da nesmetalno dođe i prođe. Potiskivanje remeti taj proces i usporava odvezivanje. Zato, ako ste tužni nakon prekida veze, to je ok, prihvatite tugu jer to će vam pomoći da se odvežete.

"Maligna", zloćudna posesivnost nije izraz nesigurnosti i gladi za ljubavlju već najčeće izraz psihopatsko-narcističkih crta ličnosti koje postoje kod određene grupe poremećaja ličnosti. Ove osobe pre svega teže kontroli i posedovanju partnera u pravom smislu te reči. Oni žele da znaju gde se njihova partnerka kreće, šta radi kada nisu zajedno i sl.

Osoba analizira i kritikuje njene / njegove prijatelje, rodbinu i sl. Takva osoba pokušava da ostvari potpunu kontrolu i uticaj nad partnerom tako što će redukovati njen / njegov krug prijatelja i članova porodice, naročito onih kojima se on / ona ne dopada i koji uviđaju da se radi o manipulaciji i kontroli a ne ljubavi. Ove osobe manipulišu, lažu, igraju igru vruće-hladno, ograničavaju slobodu partneru a sve to pod izgovorom ljubavi, sve kao za njihovo dobro.

Ova vrsta posesivnosti se ne može prevazići jer ona potiče iz devijantne strukture ličnosti osobe koja ima taj problem. Osoba se ne može promeniti kao ličnost. Ovde je reč o patološkoj simbiozi u koju mogu da upadnu osobe koje su takođe sklone patološkoj simbiozi (kao na primer: narcistička i zavisna osoba) ali i osobe koje nisu patološke ličnosti ali imaju sklonost da preterano veruju drugima, empatične su i imaju sklonost ka osećanju krivice.

Tipičan primer je normalna, dobra, empatična devojka koja je imala narcističkog oca koji je nije voleo, stalno ju je nešto kritikovao i omalovažavao što je kod nje stvorilo osećaj da nije dovoljno dobra, da nije voljena, da je uvek kriva za nešto, da njeno mišljenje nije važno itd. Ta devojka, gladna ljubavi nailazi sutra na momka koji joj posvećuje mnogo pažnje (na početku), čak preteruju u tome, donosi joj ruže i hranu na posao, šarmira celu njenu okolinu (prijateljice, familiju, kolege sa posla), spreman je da se žrtvuje, doleti avionom u drugu državu da je poseti i sl.

Ona naravno pada na te gestove, oseća se kao princeza i sve joj to jako prija. Kasnije kada je momak skroz osvojio i opčinio, on počinje sada sa drugom pričom. On joj govori sa kim da se druži a sa kim ne, koje su njene drugarice i drugovi zli i pokvareni, koji članovi porodice manipulišu sa njom i sl. Zatim on traži da se ona uvek slaže sa njim, da misli isto što i on, da mu se ne konfrontira. Devojka se sada nalazi u stanju konfuzije, prvo ruže i kraljevski tretman a sada kontrola, agresija i ograničavanje slobode.

Posle nekog vremena ona odlučuje da ga napusti ali onda nastaje drama, gde on preti da će da se ubije ili njoj preti nasiljem, dolazi kod nje kući, zove njene roditelje, drugarice i sl. Jedini način da se ona odvoji od njega je da se totalno izoluje od njega, izbriše njegov telefon, zabrani drugaricama i rodbini da stupaju sa njim u kontakt i ako je potrebno prijavi ga policiji ako on pokuša da je uznemirava.

Zašto je važno da znamo razliku između ove dve vrste posesivnosti? Zato što ova prva je nešto što se može prevazići a druga ne može. Iako je poseivnost generalno nešto loše u vezi, nešto što guši vezu, osoba koja ima posesivnog partnera se može naći u dilemi da li da ga ostavi ili ne. Problem se javlja kada s jedne strane osoba joj odgovara jer ima puno kvaliteta ali je s druge strane posesivna i to guši vezu. Tada treba imati u vidu o kojoj vrsti posesivnosti se radi. Da li je osoba samo nesigurna i ljubavno nezrela ili se radi o osobi koja ima neki poremećaj ličnosti.

Izvor: Moj psiholog

Objavljeno u Ženska divizija
sreda, 24 avgust 2016 15:19

Živeti i voleti posle razvoda

Srećom, danas se na razvod ne gleda kao na životni promašaj, na nešto čega se treba stideti, već na jedan hrabar korak u nastojanju ka mirnijem i zadovoljnijem životu!

Kada udovica ostane bez muža, svi se sjate da joj pomognu, dok razvedenu ženu svi izbegavaju kao da je okužena. Telefoni više ne zvone i umesto da budu puni saosećanja „prijatelji“ se povuku sa nemom porukom „promašila si i moraš da platiš cenom sopstvene izolovanosti“. Osećanje usamljenosti jedna je od najvećih prepreka i rana koje nastaju posle razvoda.

Usamljenost razvedene osobe razlikuje se od bilo koje druge usamljenosti, jer ta osoba mora da se suoči sa činjenicom da sama mora da izgradi ceo svoj novi život. Ona mora da se pomiri sa činjenicom da su je mnogi njeni oženjeni prijatelji i prijateljice napustili. Razvedena žena predstavlja ogledalo za pukotine drugih brakova. Ona mora da nauči da upoznaje nove ljude, muškarce i žene, pored toga što mora da savlada i novčane probleme i probleme vezane za podizanje dece.

Jedini način da kao razvedena žena uživate u životu jeste da prihvatite činjenicu da ste razvedeni, da živite život takav kakav je sada, a ne da svoje samačko stanje shvatite kao jedan negativan period iščekivanja nove veze.

Najteža stvar za razvedenu ženu jeste prevazilaženje osećanja krivice zbog toga što brak nije zauvek opstao. Srećom, danas se na razvod ne gleda kao na životni promašaj, na nešto čega se treba stideti, već na  jedan hrabar korak u nastojanju ka mirnijem i zadovoljnijem životu. „Bolje dobar razvod nego loš brak“, zaista je tačna rečenica. Loš brak nije dobar ni za muškarca ni za ženu. On remeti psihofizičko zdravlje partnera, a deca mnogo više pate gledajući roditelje koji se svakodnevno ne podnose. Deca uče loš model zajedničkog života i po tom modelu verovatno će živeti i u svojoj porodici.

Identično kao iz škole, i iz braka se izlazi sa diplomom. Svaka razvedena žena vremenom i uz napor može sebi da izgradi zadovoljavajući stil života. Da biste to postigli, treba da prihvatite izazov i da budete otvoreni za nova iskustva. Jer zadovoljavajući samački život nema veze sa vašim godinama, ali ima veze sa stanjem vašeg duha. Razvod vam daje šansu za novi život, drugačiji i bolji. Međutim, od vas zavisi da li će do toga doći. To možete postići ako usvojite pozitivan stav i ako razvijete nezavisan duh. Samački život ima svojih fantastičnih prednosti kao što su sloboda, nezavisnost, samostalnost. Imate radost koju donosi saznanje da vi raspolažete svojim novcem, snalazite se u životu kao neudata majka, provodite vreme onako kako vama odgovara.

Život je jedan proces, a ne dato stanje. Kao neudata žena moraćete da se sukobite sa svim onim čemu vas je kultura učila u smislu jedinog ispunjenja kroz brak. Ako ste voljni da se uzdignete iznad sindroma „sirota ja, nisam udata“, onda znajte da postajete zreli, da ste sve bliži samoispunjenju. 

Osam faza oporavka posle razvoda

 

Ima nečeg veoma utešnog u spoznaji da osećanja i konflikti koje preživljava razvedena i usamljena žena nisu znak ludila ili neurotičnosti, nego normalne i razumljive reakcije na stresnu situaciju razvoda. Emocionalni oporavak od razvoda mogao bi da se podeli u osam faza. Njih treba shvatiti kao instrument za snimanje vaše emocionalne temperature dok putujete u susret samootkrivanju i samopotvrđivanju.

Svaka žena koja preživljava razvod, čak i ako je želela da se razvede, proći će kroz ovu fazu. Ako lako zaplačete i osećate kajanje, ljubomoru prema srećnim parovima, potištenost i mrzovolju, samokritiku i izbegavate ljude, onda vi aktivno krvarite. Aktivno krvarenje obično traje od dva meseca do godinu dana. To, dakle, nije faza koja traje nedelju ili dve. Ukoliko ovu fazu možete da shvatite i prihvatite, učinićete sebi veliku uslugu. Ne treba da se stidite svog aktivnog krvarenja jer ono znači da prolazite kroz jednu neizbežnu fazu od patnje do zdravlja i samopouzdanja. To je period katarze, očišćenja, preispitivanja bračnih odnosa koji dozvoljava vašim osećanjima da izbiju na površinu, gde će, kao rana, zaceliti. U ovom periodu nije preporučljivo prihvatati veće profesionalne izazove i odgovornosti, ali je poželjno biti aktivan u svim sferama privatnog života, naći neki hobi, predmet interesovanja, baviti se sportom koji će smanjiti pojačani bes.

Euforija
Oko 40 odsto žena posle razvoda prvo iskusi fazu euforije, a potom prolazi kroz fazu aktivnog krvarenja. U ovoj fazi imate osećaj da je sve ružičasto, da vam stvari koje su vam nekada smetale više ne smetaju, čini vam se da nemate nikakvih problema ili ne želite da diskutujete o njima, osećate se kao da lebdite nekoliko centimetara iznad zemlje. Iako ova faza ne traje duže od dva meseca, iz nje možete da izvučete optimizam koji će vam biti potreban kada počnete aktivno da krvarite. Ipak, kad god je moguće, pokušajte da odložite donošenje značajnih odluka sve dok vam se ne vrati osećaj čvrstog stajanja na zemlji.

Jurnjava
Oko 75 odsto razvedenih žena prolazi kroz fazu jurnjave, koja može da nastupi neposredno posle aktivnog krvarenja i euforije ili da se odvija uporedo s njima. Ako se osećate prinuđeni da izlazite nekoliko večeri nedeljno, najmanju sugestiju prihvatate kao izazov da izađete iz kuće, pokušavate da ispunite svaki trenutak svog dana i to činite redovno, smatrate da je sve veselije ukoliko što više ljudi ima oko vas, ne možete da se koncentrišete, osećate telesnu oronulost i često se pitate „zašto sve ovo radim“, znajte da prolazite kroz fazu euforije. Ova faza mogla bi da se okarakteriše kao promiskuitetna i krajnje destruktivna iako, sa dobrim uvidom, iz nje mogu da se izvuku korisne pouke.

Samo rad, bez igre
Mali procenat žena koje prođu kroz ovu fazu ne dozvoljava sebi priliku za zadovoljstvo, razonodu ili uzbuđenje. One ne doživljavaju fazu euforije već se usredsrede isključivo na posao i decu. Filozofija ovakvog načina života ima jasan prizvuk sumornog: „To je ono što moram da radim, a kad već moram, satreću se da to i uradim“. Upitajte se zašto se plašite da izađete iz svog doma i zakoračite u samački svet. Da li ste se zbog razočaranja u brak i ljubav ušuškali u ovoj fazi zato što je ona bezbedna i brani vas od novih povreda?

Kako izgleda prva ljubavna veza posle braka

 

Posle braka mogućnosti za realan izbor partnera bile su veoma male jer ste bili suviše očajni i ranjivi da biste napravili mudar izbor. Prva ljubavna veza posle razvoda donosi nadu da će sada sve biti u redu i da se neće ponoviti loši bračni odnosi. Kada se prva ljubavna veza završi, to deluje kao da je jedan kolosalni romantični san bio razbijen. Vi ste dotičnom muškarcu pružili svu dugo čuvanu, suzdržanu ljubav koju ste gurali u stranu tokom neuspešnog braka. Kada dođe do kraha takve veze, razočaranje je ogromno i veoma bolno. Kad jednom propatite tako mnogo u ovoj fazi, verovatno nikada više nećete toliko tugovati. Dobra vest je da završetak jedne ljubavne veze može da bude šansa za vaš novi početak, mogućnost da bolje procenite sebe i pravac svog budućeg kretanja. To bi mogla da bude pouka za trezvenije sagledavanje muškaraca i samačkog života u celini.

Samouverenost

Oko 90 odsto razvedenih žena prolazi kroz ovu fazu u kojoj osećate potrebu da vrištite od zadovoljstva. Ova faza je jedno dobro i konstruktivno vreme i traje od jedne do tri godine. Prvi put od razvoda imate utisak da živite staloženim i urednim životom, da ste se oslobodili one mahnitosti iz ranijeg perioda. Niste više tako ljuti na bivšeg muža i ne žudite da se ponovo udate. Samouverenost je važna faza novine, rizika i eksperimentisanja kada imamo puno energije, kao da neko stoji iza nas i gura nas napred sa predivnim osećanjem moći i nezavisnosti.

Depresija posle uspeha
Ako osećate dosadu, ravnodušnost i prazninu, a ne znate zašto, iako bi trebalo da budete zadovoljni uspehom iz prethodnog perioda, znajte da ste ušli u fazu depresije. Ona obično traje od nekoliko nedelja do nekoliko meseci, ali se vraća s vremena na vreme. Ako osećate nespokoj, klonulost ili razočaranje i pomišljate često na sve svoje dotadašnje uspehe, najbolja stvar koju možete da uradite za sebe jeste da ovaj period iskoristite za preispitivanje svog dotadašnjeg života. Razmislite o tome koje biste nove ciljeve voleli sebi da postavite.

Traganje za svojim pravim Ja
Ova faza nastaje tek četiri ili sedam godina posle razvoda. Traganje za svojim Ja predstavlja mirniji period oslobođen očajanja koje je karakteristično za prethodne faze. Žena postavlja sebi dva ključna pitanja: ko sam ja? šta postajem? Sada ima bolji uvid u samu sebe, pokušava da ojača svoju ličnost i nipošto ne želi da se vrati tamo gde je jednom bila, naprosto više pripada samoj sebi. Interesantno je da se žene u ovoj fazi često opredeljuju za nekadašnje devojačke aktivnosti koje su odbacile udajom. Mada i dalje tragaju za životom udvoje, mnoge žene postaju svesne prednosti samačkog života. Ne pogađa ih saznanje da nisu udate i pronašle su način da udovolje svojim društvenim i seksualnim potrebama.

Autor: Vanja Gvorko

Izvor: http://www.lovesensa.rs/clanci/korak-dalje/ziveti-i-voleti-posle-razvoda?page=1

 
 
Objavljeno u Ženska divizija

Bilo je to jedno sasvim uobičajeno popodne. Čovek je oblačio kaput ispred svog ogledala spremajući se da ide na poslovni sastanak. U jednom trenutku, učinilo mu se da je video odraz sebe kada je bio dete. Znao je da neće moći da se izvuče. Deca su uporna…

Želiš li da se igramo? – upitalo je dete sa osmehom na licu.
Umoran sam… – odgovorio je čovek tiho. – …a i nemam nekih dobrih ideja za igranje.
Želiš li da maštamo? – začuo se glas ponovo.
Nemam vremena za to. – odgovorio je čovek nervozno. – Žurim na jako važan sastanak.
Želiš li da budemo iskreni? – upitalo je dete iskreno.
Želim ali neće biti obostrano… – odgovorio je čovek. – …ja živim u neiskrenom svetu.
Želiš li da sanjamo? – dete nije odustajalo.
Ja odavno spavam… – odgovorio je čovek uspavano. – …ali ništa mi od snova nije preostalo.
Nije sve izgubljeno. Dozvoli mi da te podsetim.
Podseti me, samo požuri, kasnim na sastanak…
Istina je da ne kasniš nigde jer već si stigao. Ovo je tvoj najvažniji sastanak.
Znam da te se neću tako lako otarasiti. – reče čovek slegnuvši ramenima. – Takođe znam da i ne želim da te se otarasim…ali moj život je sada drugačiji.
Ja sam uvek tu. – uzvratilo je dete držeći malu pčelu na dlanu. – To što si me zaključao negde duboko u sebi…
Ah! Prekini! – čovek je povisio ton. – Nemam vremena sada da mislim na sebe! Moram da požurim, posao je na prvom mestu…

Okrenuo se i pogledao sa strane ka ogledalu. Kaput je bio skup i dobro mu je stajao. Spustio je pogled uzdahnuvši duboko. Dete je i dalje gledalo u njega. Napravio je prvi korak ka vratima. Dete u odrazu krenulo je zajedno sa njim. Bilo je to zaista jedno sasvim uobičajeno popodne.

Pogledaj ove ulice. Sećaš li se? Kada si bio dete tvoji snovi su bili dugački, dugački toliko da su se vukli dužinom svake ulice na svetu. Svaka ulica je za njih bila čista i večno plave boje a ono loše o čemu su pričali odrasli ljudi dešavalo se samo odraslim ljudima i nije postojalo nigde osim u pričama koje nisu imale moć da probiju tvoje snove. Međutim, ni to nije bio kraj magije detinjstva. Kada bi obuhvatio čitavu planetu, snovima bi se proširio dalje na mlečni put, čuvajući u sebi zvezde kao i prašinu nekih davno prošlih postojanja…
Sećam se. – čovek se na trenutak osmehnuo. – Imao sam toliko ideja, bio sam srećan, želeo sam da ceo svet bude jedno bolje mesto…
Tada si imao moć. Najveća moć svakog deteta leži upravo u tome da naše postojanje ne predstavi onakvim kakvo jeste, već onakvim kakvo bi trebalo da bude. Očima detinjstva najdalje se vidi. U njima nema laži, tu se vazduh zaista udiše, svaki čovek je prijatelj i svaka buba predstavlja proleće. Za decu se ništa ne završava – sve iznova počinje. Evo… – nastavilo je dete. – uzmi ovu pčelu iz moje ruke, oseti kako ste povezani.
Ne smem. – reče čovek potišteno. – Plašim se da će me ubosti.
Ali i ti i ja dobro znamo da te nijedna do sada nije ubola. Za razliku od ljudi…

Prešli su preko ulice i nastavili da koračaju ka poslovnom centru. U jednom trenutku čovek je zastao i pružio dlan gledajući pčelu kako polako sleće.

Kako si uspeo to, da pčela bude tako mirna?
Lako. To je jedna davno izgubljena veština koje treba da se setiš. Biti jedno sa prirodom. Ti to ne možeš da razumeš. Odrasli su previše važni za tako nevažne stvari.
Vrlo moguće. – uzdahnuo je čovek gledajući gore ka suncu. – Sada je vreme da me pustiš. Ja sam odrastao i moram na sastanak. Ti budi dete, nastavi da se igraš negde u prošlosti…
Deca se ne igraju, to samo odrasli tako vide. Deca žive. Često zbunjena svetom odraslih moraju da izmisle svoj. Znam da si se jednom davno zapitao u kom trenutku se završava detinjstvo ali nisi mogao da dođeš do odgovora. Istina je da koliko god da su pitanja daleka, ogovori uglavnom leže uvek tu blizu nas. Odlutaš od sebe i prestaneš da budeš dete onoga trenutka kada ti umesto ljubavi pruže pravila i etikete. A ti se prepustiš, ne znajući da si se prepustio onima koji već odavno hodaju hladni, noseći u sebi samo sećanja na sunce. Sada si isti kao oni, više bi se zabrinuo zbog ukradenog novčanika nego zbog jedne cele posečene šume, zatrovane reke…
Prekini! – čovek je ponovo povisio ton. – Ja ovo nikada nisam tražio! To je samo put kojim su me odvukli. Kada bih mogao da se vratim u detinjstvo učinio bih svoj najvažniji korak, važniji čak i od onog prvog – nikada ne bih verovao odraslim ljudima! Nikada ne bih dozvolio da me odrasli ljudi svojim odraslim tonom upozore kako treba da postanem čovek i uspem u životu. Svaki put kada sam ih poslušao i malo dublje zagazio na putanju kojim je išao svet, negde u dubini sam osetio bol a moji snovi bi se u tom trenutku pocepali noseći sa sobom i jedan veliki deo mene. – čovek je pao na kolena i počeo da plače. – Sada se samo pravim da nečemu pripadam. Ovo nisam ja, ovo nisu moji snovi, pokaži mi put…
Nema puta. Rekoh ti, već si stigao. Shvatio si da ne možeš uspeti u nečemu što već jesi. Sada je vreme je da skrojimo neke nove, dosta važnije snove. Hajde, probudi me ponovo u sebi. Pruži mi ruku…

Čovek je pružio ruku sebi i stao na noge. U istom trenutku je otvorio oči i ispred sebe ugledao direktora kompanije. – Da li ste dobro? – upitao je ovaj. – Došli ste ovde pre par minuta i samo odlutali u mislima. Ceo odbor je ovde. Čekamo vas da…

Ne čekajte me! – uzviknuo je čovek ljutito. – Ne želim ništa od vas i od vaših kompanija. Ne želim da potrošim naredne godine života gradeći zamišljenu karijeru u kompaniji koja koja je potpuno nebitna za život i sve to kako bih dobio papir koji ima zamišljenu vrednost kojim ću potom kupiti gomilu stvari koje mi ne trebaju. Ne želim da nosim kravatu, ovu omču oko vrata čiju svrhu niko ne razume! Steže me i ne da mi mira, govori mi da sam rob dok ja sebe lažem kako sam slobodan! Ne želim da nosim skupoceni sat koji pokazuje isto vreme kao i milion drugih modela. Ne želim da pratim trendove ludila i ne želim da me sutra leče bolesni ljudi koji ni sebi ne mogu da pomognu. Ne želim da plaćam račune za prirodne resurse koji mi svakako pripadaju! Nisam zbog toga doručkovao, rastao i razvijao se sve ove godine. Ne želim da od celog univerzuma ja nosim odelo i zamišljeno uspem u nečemu što ne postoji! Želim da živim! Da li me razumete?

U prostoriji je nastao muk. Čovek je ustao sa stolice i otrčao napolje. Nakon stotinak metara užurbanog hoda seo je na ljuljašku u obližnjem parku. Uhvatio se za glavu i počeo da plače. – Šta sam to uradio? Ostaću bez svega…propao sam…potpuno sam propao…šta sada da radim!

Koliko god da su pitanja daleka, ogovori uglavnom leže uvek tu blizu nas. – začuo se glas ponovo.

Čovek se trgnuo i ustao sa ljuljaške. Počeo je nasumično da hoda i gleda oko sebe ali ništa nije video. Pognuo je glavu da se malo sabere kada je na zemlji ugledao žutom kredom nacrtano sunce i jedan natpis – Idi probudi ostalu decu.

 

Izvor: andrijajonic.rs

Objavljeno u Vesela soba

Jedno od najrasprostranjenijih uverenja u vezi sa dugogodišnjim partnerskim vezama jeste da strast koju svi osetimo na početku, ne možemo zadržati sve vreme trajanja naše veze. Ako ste i i Vi jedna/jedan od onih koji tako razmišljaju, onda Vam se to verovatno i dešava.

Često me klijenti pitaju kako je moguće obnoviti tu iskru, kako ostvariti strast? Nedavno mi je klijentkinja koja je potražila moju pomoć, rekla da je od muža, pre nego što su došli kod mene, tražila da je ponovo osvoji. A on je to prokomentarisao rečima "Ne budi budalasta!"

Život koji (ne)obećava

Kad je počeo da je gubi, rešio je da je ponovo osvoji. Ali, sad to više nije moguće na isti onaj način na koji je to učinio prvi put. OBOJE SU SE PROMENILI. Posle 15 godina zajedničkog života i sazrevanja, dvoje dece, mnogih promena u vezi sa poslom i ličnih promena koje su se desile, ona više nije bila ista žena sa kojom se oženio. A ni on baš nije onaj za kojeg se ona udala.

Koja su to uverenja koja vladaju vašim odnosom sa partnerom?

  • Sedma godina je kritična.
  • Deca ubijaju svu romansu.
  • Veze na daljinu ne opstaju.
  • Ne možeš imati dobar brak i karijeru. Moraš da izabereš.
  • Život u zajednici ne obećava.

Da li su zaista ova uverenja kriva za nestajanje "leptirića u stomaku", one iskre sa početka veze? Mnogi klijenti nabrajaju razne razloge za nestanak strasti. Uglavnom se svi svode na to da ne provode dovoljno vremena zajedno. često su na poslovnim putovanjima, radno vreme im je različito - kad je jedan kod kuće, drugi je na poslu, obaveze oko dece ih toliko umore da nemaju vremena jedno za drugo... Ono što počne kao privremeno rešenje, postaje navika. "Sutra", "iduće nedelje", "kad se stvari reše"... postaju izgovori. A opet oživljavanje one strasti s početka je moguće, ali ne samo sa jednim ili dva izlaska.

Novi početak

Kad sam onom klijentu sa početka priče rekla da će morati mnogo više, upornije, istrajnije da osvaja svoju ženu, nije mu bilo svejedno. Ipak, ulog je bio veliki, pa je rešio da pokuša.

Šta možete da uradite?

  1. RAZGOVARAJTE sa svojim partnerom. Pronađite uvek vreme i vodite računa da komunikacija uvek bude uvek pozitivno orijentisana, da je bude bar pet puta više nego kritike, zameranja, prebacivanja... Da li biste vi želeli da provodite vreme sa nekim ko vam stalno "zakera", ko vas stalno "popreko gleda"? Razgovarati ne znači provesti par minuta u priči pre odlaska u krevet, već to znači zajedno planirati svakodnevnicu, uključiti partnera u vreme koje ćete provesti zajedno, razumeti ga i dozvoliti mu da ima i vreme za sebe ako mu je ono potrebno.
  2. KREIRAJTE ono što je potrebno i vama i partneru, ne čekajte da se samo desi. Pouzdan i dobar partner je neko ko je fokusiran na to da nešto stvori i uradi, a ne samo da priča o onome što mu je potrebno. Setite se početka vaše veze. Bili ste spremni da uradite bilo šta da partnera učinite srećnim, zar ne? Šta je sada drugačije? Zašto je to sada veliki problem?
  3. NAPREDUJTE zajedni. Ono što nas privlači drugima je često ono što mi lično u sebi potiskujemo, ne aktiviramo ga. Onda se ljutimo što se to i kod partnera potiskuje i ne iskazuje. Dok smo u krizi često kažemo: "Smejaćemo se ovome jednoga dana." A što ne sad?
  4. IZAĐITE IZ STARE PRIČE. Jedina realnost u našem životu je sadašnjost, to što se dešava sada i ovde. Ne filtrirajte partnera i ono što mu treba kroz neke priče iz prošlosti. To su sve "bajate vesti". Razmislite šta je to što partneru treba da se oseti voljenim i bitnim SADA. Ako ne znate, pitajte. 
  5. PLANIRAJTE IZNENAĐENJA. Ako budete čekali da se nešto spontano desi, načekaćete se. Dovoljno se poznajte da možete da pretpostavite u čemu će uživati. Vikend proveden zajedno, večera u omiljenom restoranu, šetnja...
  6. PRUŽAJTE stalno. Na taj način pokazujete da je partner prioritet. Ne vagajte ko daje više. Ako ne dajete - ne dobijate. Ako ne dobijate, uskoro ćete se osetiti nevoljeno i nebitno. Idite ispred očekivanja svog partnera, pokazujte koliko je partner bitan, bitniji od vas samih.

Stalno podsećam klijente da LJUBAV DOLAZI IZ SRCA. Kad nas neko privlači "trnemo", "klecaju nam kolena", "srce hoće da iskoči"... A kad gubimo privlačnost razmišljamo "ne mogu više da ga gledam", "sa njim nema budućnosti", "ona me više ne voli"... 

Dok smo privlačni jedno drugom voleti je jednostavno. Kad privlačnost počne da bledi, selimo se u naše umove, napuštamo telo i srce. - Tony Robbins

Autor:Ljiljana Jagodic

Izvor: http://bgonline.rs/zasto-smo-se-udaljili-ljiljana-jagodic/

 

Objavljeno u Ženska divizija
subota, 16 april 2016 22:20

Veza između tate i ćerke u deset slika

Teško je zaista opisati iskrenu vezu između očeva i ćerki, njihovih mezimica!

Biti tata je savršen i sjajan posao bez obzira na to kog pola su mali ljudi koje gajimo. Međutim, postoji nešto jedinstveno u vezi između očeva i ćerki. Većina očeva zna kakve muke podrazumeva pletenje savršenih pletenica, ali takođe znaju i koliki značaj tako provedeno vreme ima za njihove devojčice. Zapravo, istraživanja su pokazala da su devojčice čiji su očevi bili u potpunosti uključeni u njihov život postizale bolje rezultate na poslu i u školi.

Znate za izreku da slika vredi više od hiljadu reči? Pokazaćemo Vam slike koje će Vam dočarati posebnu vezu između ćerki i očeva.

Snežana Soš (Snezhana Soosh), tridesetsedmogodišja ukrajinska umetnica, nedavno je stvorila nekoliko ilustracija koje plene toplinom i ljubavlju i okačila ih na svoj Instagram profil. Nažalost, njen otac nije bio ključni deo njenog detinjstva, pa je želela da bude sigurna da njen devetogodišnji sin neće krenuti tim stopama. 

Postoji mnogo različitih načina kojima očevi pokazuju svoju bezuslovnu ljubav prema svojim princezicama, a Soš ih skoro sve prikazuje na ovaj prelep način.

1. Tate mogu sve. Uključujući i pravljenje frizure.

2. Takođe su i savršeni protivnici u igrama.

3. Njihove veštine u vrtenju obruča su neprocenjive!

4. Tate znaju da je uvek pravo vreme za čajanku bez obzira na brdo posla pred njima.

5. Njihove sposobnosti za izvođenje lutkarskog pozorišta su definitivno dostojne Brodveja.

6. Tata pomaže da vidiš svet iz različitih uglova.

7. Toliko da nikada ne želimo da odu.

8. Oni umeju da učeni da se osetimo zaštićenim, cenjenim i voljenim.

9. Posebno kada se čudovišta kriju tamo gde nikako ne bi smela da budu.

10. Čak i kada odu na spavanje tate i dalje sve to rade. Zbog svega toga ih neizmerno volimo!

Izvor: http://www.upworthy.com/dad-and-daughter-relationships-as-explained-by-10-paintings

Objavljeno u Deca
četvrtak, 14 januar 2016 22:42

November love

Novembar. Krupne pahulje snega gube ti se u kosi. Šetamo ispod ogolelih grana kestena kao da je leto, kao da se kupamo u sjaju sunca.
Poznajem te tek par dana, a volim te odavno, godinama. Baš tebe takvog zamišljala sam u svojim snovima.
A pre nekoliko dana kada smo se prvi put sreli, strah me obuzeo da ćeš otići, da je sve samo šala.
Đorđe mi je danima dosađivao. On pa on. A bio je samo običan mangupčić, dosadan i neinteresantan. 
Prošao si i rekao da me ostavi na miru. Odmah sam se složila. Fascinirale su me te tvoje oči, prave žeravice ispod duge kose. Poneo me tvoj osmeh nekuda, bespućima sreće. Da sam mogla da poletim, poletela bih među zvezde. Odmah da im kažem da je došao onaj pravi, onaj o kome sam maštala, sanjala i danju i noću 
Pitao si kako se zovem i pozvao me da se sutradan prošetamo. Ne znam zašto, rekla sam ti ime kojim me je tek po neko zvao, jedna - dve drugarice. Na tvojim usnama zvučalo je prekrasno, divno. Obećala sam doći, ne misleći ozbiljno, plašeći se valjda da se šališ, šta li.
Neplanirano, sutradan smo se ipak sreli i od tada smo jedno. Novembar se pretvorio u najlepši i najmirisniji mesec, u mesec sreće...

By Lilith

Objavljeno u Miris žene
sreda, 23 decembar 2015 23:35

Alkiona

Poštovana, rođena sam 04.06.1981. u 15.00h u Vrbasu, a on 11.11.1986. u 14.30h u Beogradu. Vezu smo započeli 14.10.2014. i konstantno se svađamo i prekidamo i mirimo se i već sam se umorila od toga, ima nešto čudno tu, kao da ne možemo da se rastanemo ni on ni ja... Molim vas kažite mi šta je najpametnije činiti ovde? Unapred hvala!

- Najpametnije je da prestanete da se mučite oboje. Prisutna je nezrelost i nerealno sagledavanje odnosa iako ima baš jakih emocija. Ako nastavite tako na karju ćete se zamrziti što nije rešenje. Karmička je veza i skroz treba oboje da sazrite , da shvatite jačinu emocija i očuvate ljubav. U protivnom doći će do velikog razočarenja i totalne haldnoće emocije. Jako su vam napeti aspekti sve do kraja sledeće godine.

Objavljeno u Pitajte astrologa
ponedeljak, 19 oktobar 2015 13:28

Kućni ljubimci podstiču vrline

Deca koja odrastaju uz životinje ostvaruju bolju komunikaciju sa ljudima, saosećajnija su i brižnija. Naučna istraživanja su davno pokazala da kućni ljubimci imaju pozitivnu ulogu u psiho-fizičkom razvoju dece, jer ona koja se sa njima "druže" ostvaruju bolju komunikaciju sa ljudima, saosećajnija su i brižnija. Na ovoj listi se nalazi još nekoliko razloga zašto je dobro da mališani imaju životinje.

Objavljeno u Deca
Strana 1 od 2

Prijavljivanje/Registracija