"Veoma fini" i "vrlo ljubazni" ljudi često su oni koji izbegavaju konflikte po svaku cenu. Pravilan razvoj deteta treba da omogući i sukobe sa roditeljskim željama... evo zašto!

Za razliku od ljudi koji u konfliktnim situacijama čine jednu krajnost tako što od drugih zahtevaju da im iznova i iznova zadovoljavaju svaku želju, postoje i oni koji spadaju u drugu krajnost po tome što se u svakom konfliktu povlače i popuštaju drugoj strani. Socijalna okolina one prve doživljava kao „nezgodne" ili „teške", a ove druge kao „veoma fine" i „vrlo ljubazne" ljude.

Ljudi koji stalno povlače svoje želje pred željama drugih imaju nizak kvalitet života.

Postoje dva glavna razloga zbog kojih neko izbegava svaki konflikt. Prvi je kada neko veruje da bi ga, u slučaju da se suprotstavi očekivanjima i željama drugih, ti drugi odbacili. Osoba misli: ako se suprotstavim drugima, oni će me odbaciti i ostaću sasvim sam. I zato osoba prigušuje i potiskuje vlastite želje kako bi ugodila drugima i bila prihvaćena.

Ovakvo ponašanje u konfliktima je u najvećem broju primera naučeno u detinjstvu kod kuće. Roditelji su detetove pokušaje da odbije ili izvrda njihove zahteve „kažnjavali" ignorisanjem deteta, pretnjom odbacivanjem ili su ga etiketirali kao lošu osobu. Za pravilan razvoj je važno da roditelji dozvoljavaju sukobe svojih i detetovih želja i da detetovo odbijanje nekih njihovih želja ne tumače kao negaciju ljubavi, nezahvalnost ili bezobrazluk. Iako dete treba da sluša roditelje u mnogim stvarima, mora mu biti dozvoljeno da u nekim stvarima odbije te želje bez posledica.

Drugi glavni razlog za izbegavanje svakog konflikta jeste to što osoba koja izbegava smatra da bi svojim odbijanjem „povredila" drugoga, zbog čega bi drugi bio tužan i neraspoložen, a ona bi bila kriva za takvo njegovo emotivno stanje. U konfliktnoj situaciji osoba bira: ili da zadovolji svoju želju i oseti krivicu za nastalu tuđu patnju, ili da popusti drugome kako ne bi osetila osećanje krivice.

Ovakav mehanizam je veoma čest kod odraslih koji su u detinjstvu bili predmet „emocionalne ucene": „Ako ne učiniš to i to, mama će biti veoma tužna." Kada neko jednom usvoji mehanizam, primenjuje ga kasnije u životu i na sve ostale ljude.

Na početku malo dete nije svesno emotivnih posledica koje ima njegovo ponašanje na druge ljude. Ono tek kasnije otkriva da drugi ljudi imaju osećanja i da reaguju prijatnošću ili neprijatnošću na njegove postupke i izjave. Nakon toga ono počinje da razvija saosećanje, sažaljenje i samilost prema drugima, ali i da se oseća odgovornim za osećanja drugih. U sledećoj razvojnoj fazi dete više ne gleda u osećanja drugih, već u to da li je imalo ili nije imalo pravo da nešto uradi. Ono tada počinje da oseća krivicu samo ako nije imalo pravo na neki postupak zbog kojeg se drugi loše osećaju. Ako roditelji stalno „emocionalno ucenjuju" dete, ono nauči da stalno gleda u osećanja drugih kako ne bi bilo krivo za konflikt.

Izvor: Politika

 

Objavljeno u Od kolevke do diplome

Svi roditelji se svađaju sa svojom decom. Dobro došli u stvaran svet. Ono što ne znaju svi roditelji je da je to zapravo dobra stvar. I dok se vi nervirate što vaša deca neprekidno testiraju vaš autoritet, pomeraju granice vašeg strpljenja, treba da imate na umu da je ovo potpuno normalan deo emocionalnog i socialnog razvoja deteta. Zapravo, kad se vaše dete opire autoritetu, posmatrajte to kao vežbu koja će mu omogućiti da razvije emocionalne veštine potrebne da bi se sutra dobro snašlo u svetu odraslih ljudi. Neka to bude iskustvo iz kojeg ćete naučiti i vi i vaše dete.

Evo nekoliko saveta kako da ove rasprave držite pod kontrolom i kako da ih učinite korisnim za dete. Konačno, ako se potrudite, sigurno i sami iz njih možete nešto naučiti.

Oni samo žele malo kontrole

Dobro je za decu da nauče da svoj život drže pod kontrolom, svojom kontrolom. Kad smo veoma mladi, ne smeta nam da neko drugi kontroliše sve što radimo, ali, kako rastemo tako se razvija i naša potreba da svoj život sami kontrolišemo. Suprotstavljanje roditeljima, kao najvažnijem autoritetu u najmlađim danima, važan je deo sazrevanja i odrastanja. Klinički psiholog Keli Flanagan objašnjava da je nesposobnost da kažemo „NE”, da postavimo sopstvene granice, jedan od najčešćih razloga za ljudsku patnju u odrasloj dobi. Ta nesposobnost, pogađate, najčešće je rezultat snažnog autoriteta roditelja koji u detinjstvu ne dozvoljavaju detetu da kaže „NE”.

Male životne lekcije

Rasprave dolaze u svim oblicima, veličinama i intenzitetima. Dobra stvar je to što svaka svađa, ako umete da njom upravljate, vodi ka produktivnoj diskusiji. Ako vam deca ne odgovaraju, već vas slepo slušaju, kako ćete stvoriti otvoren odnos i zdravu komunikaciju gde svako ima pravo da izrazi svoj stav? Dakle, to što „njegova uvek mora da bude poslednja” je odlična osobina – samo ako je vi, kao roditelj, pravilno razvijate.

Naučite dete da preispituje autoritet

Da li biste voleli da vaše dete odraste slušajući uvek sve što drugi govore? Znam, najlakše bi bilo kad bi moglo da bude poslušno vama, baki, deki, učitelju, a da sa drugom decom bude borbeno, otvoreno i da jasno izražava svoj stav. Ali to nije moguće. Ako ih naučite da bespogovorno slušaju vas, učite ih da sutra bespogovorno slušaju loše šefove, korumpirane političare, karakterne prijatelje koji će uvek nametati svoj stav dok vaše dete ćuti. Ako vaše dete ne nauči u detinjstvu da preispituje autoritet i to s ljudima koje najviše voli, kako će to raditi sa strancima koji imaju poziciju i moć? Pomozite detetu da nauči da bude David u borbi protiv Golijata, umesto da ga učite da nešto radi „zato što ste vi tako rekli” i da slepo prihvata sve što mu se servira.

Naučite dete da se bori

Zvuči gore nego što smo mislili. Hteli smo da kažemo da odvojite malo vremena i naučite dete osnovnim pravilima rasprave – bez fizičkog nasilja, vređanja, velikih emocionalnih ispada, vrištanja, treskanja vratima. Naravno, ova pravila morate i sami poštovati. Ako psujete, nazivate dete ružnim imenima, vičete, nemojte se sutra pitati od koga je naučilo sve te ružne reči i ružno ponašanje. Od vas, naravno.

Da bi sete naučilo ova pravila, biće sigurno potrebno vreme i strpljenje, bacanje i vriska neće prestati odjednom. Ali ako na to ne budete reagovali davanjem detetu onoga što pokušava da dobije histerijom već strpljivo i podsticanjem zdrave rasprave, predlaganjem alternativnih rešenja, dobićete dete koje će sutra biti vredan član društva.

Uvek poslušajte šta dete ima da kaže

Svi oni koje znate da su dobri govornici i da umeju da diskutuju, sigurno umeju i da saslušaju. To je jedan od najvećih izazova – saslušati protivnika kad u žaru diskusije imate toliko toga i sami da kažete. Iako ste vi odrasli u raspravi s decom, pažljivo slušanje njihovog mišljenja, čak i kad je vama potpuno jasno da nisu u pravu, naučiće ih da shvate koliko je bitno slušati kad neko drugi govori. Dečji psiholog Ričard Vajsburd „roditelji koji poštuju mišljenje svoje dece imaju mnogo veće šanse da odgaje decu koja će sutra biti nezavisana, čvrsta, koja sama formiraju stavove i ne dozvoljavaju da ih ponese mišljenje mase”.

 

Dakle, to što „njihova uvek mora da bude poslednja” nije razlog da budete nezadovoljni i mislite da niste izgradili autoritet kao roditelj. Naprotiv, to je vaša prilika da osgajite nezavisno dete koje će koristiti uvek svoju glavu, čak i kad su u pitanju vaši zahtevi prema njemu. Teško jeste, ali sačekajte samo još malo da odrastu, videćete koliko ćete biti ponosni…

A.C.

Izvor: http://zelenaucionica.com/zasto-deca-svadjalice-postaju-uspesnija-i-srecnija/?lang=lat&lng=lat

Objavljeno u Deca

Prijavljivanje/Registracija