utorak, 23 avgust 2016 19:57

OSAM VRSTA (LAŽNIH) AUTORITETA RODITELJA

Pored toga što neki roditelji ne ostvaruju svoj autoritet, postoje i oni koji organizuju autoritet na pogrešnim osnovama.

Piše: Dijana Čović

Svaki roditelj treba da bude i vaspitač svog deteta, a da bi to postigao on mora, između svega ostalog, imati autoritet, koji mora izgraditi.

I otac i majka u dečijim očima moraju imati autoritet. Majka ne bi trebalo da se poziva isključivo na autoritet oca, jer time ugrožava svoj autoritet kod deteta. Situacija kada majka često govori: “Reći ću tati šta si radio danas i on će te kazniti”, i slično, ukazuje da majka nema autoritet kod svog deteta. Uloga oca ne sme se prenaglasiti u odnosu na ulogu majke, i obrnuto, jer oni oboje imaju svoje uloge i dužnosti u procesu vaspitanja.

Kakav roditelj, takvo i dete

Pored toga što neki roditelji ne ostvaruju svoj autoritet, postoje i oni koji organizuju autoritet na pogrešnim osnovama.

Lažni autoriteti roditelja

Pretežni cilj roditelja koji se na ovaj način postavljaju jeste da ih deca slušaju. Takav stav je u samoj osnovi pogrešan. Cilj mora biti samo jedan, a to je pravilno vaspitavanje, usmeravanje dece. Porodica treba da izgradi vaspitanu ličnost, a vaspitana i poslušna ličnost nije uvek jedno te isto. Ona deca koja su ispravno vaspitana umeće razumno da prilagode svoje ponašanje, što nije slučaj kod one dece koja su isključivo učena da budu poslušna i koja shodno tome teško razlikuju dobro od zla.

Nevaspitana deca su sistemski zaštićena i njima niko ništa ne može

U slučaju lažnog autoriteta, dokle god su deca poslušna roditelji prividno spokojno žive. Međutim, u praksi se gotovo uvek ispostavi da ni spokojstvo, ni poslušnost ne traju dugo. Ako roditelji u procesu vaspitanja svoje dece i postignu relativnu poslušnost, često su svi ostali ciljevi vaspitanja zanemareni, jer deca postaju slabi ljudi koji uvek traže neki viši autoritet koji će umesto njih donositi važne odluke.

Postoji više vrsta lažnog autoriteta. Mi ćemo ovde razmotriti neke od njih, a ujedno ćemo ukazati na svojstva i funkcije pravog autoriteta. Cilj ove analize jeste da, između ostalog, preispitamo svoje principe vaspitanja, i da ih menjamo ukoliko nisu ispravni. Na potencijalne pogrešno zasnovane autoritete upućuje nas ruski pedagog Makarenko koji je izvršio njihovu klasifikaciju:

Autoritet ugnjetavanja – Ovo je najbizarnija vrsta autoriteta od koga uglavnom prisutna kod očeva. Najčešće u zlostavljanju dece učestvuju roditelji koji su sami bili lišeni osećanja ljubavi, pa to ispoljavaju kroz negativan emocionalan stav prema svojoj deci. Takav roditelj najčešće sadistički ponižava dete, vređa ga ružnim rečima, naziva ga pogrdnim imenima, izruguje mu se i obično poseže za fizičkim kažnjavanjem.

Na ovaj način deca se ne vaspitavaju, već se samo uče da se drže podalje od roditelja, koji za njih predstavljaju pretnju. Ugnjetavana dece neretko postaju moralni slabići, ili pak tirani, i oni u toku daljeg života na neki način pate zbog nedostatka ljubavi koji su doživeli u svom detinjstvu.

Kako Amiši vaspitavaju decu koja pomažu u domaćinstvu

Poznati glumac Marlon Brando o svom ocu je kazao sledeće: “Moj otac je bio zastrašujuće ćutljiv, mračan, ljutit – pravi grubijan. Voleo je da izdaje naređenja, i nikada me nije nagradio nekom rečju, pogledom ili zagrljajem. Verovatno iz tog razloga ja u sebi nosim averziju prema autoritetu.”

Na osnovu ovakvog ponašanja roditelja, kod dece se javlja mržnja prema autoritetima, budući da se u ovom slučaju radi o zloupotrebi funkcije vaspitača i roditelja.

Autoritet rastojanja – Ima takvih roditelja koji smatraju da sa decom treba što manje komunicirati. Ukoliko se javi potreba za razgovorom onda treba nastupiti u ulozi starešine – da bi deca bila poslušna. Ova vrsta autoriteta češća je u porodicama “intelektualaca”. Tu otac redovno ima nekakav zaseban kabinet iz kojega se retko pojavljuje, poput “prvosveštenika”, dok sa decom komunicira isključivo preko majke. Ima i majki koje se tako ponašaju. One imaju svoj život, svoje interese i ambicije, a o deci se uglavnom brine baka, a ponekad čak i kućna pomoćnica. Očigledno je da je ovakav odnos sa detetom pogrešan i da ovakva porodica nije razumno organizovana.

Svakako, ni ovo nije pravi autoritet već samo ispoljena sebičnost, u kojoj roditelji ne žele da se brinu i da vide dečije potrebe, već samo svoje sebične interese.

Autoritet pedantizma – U ovom slučaju roditelji previše očekuju od dece. Oni su ubeđeni da deca treba svaku roditeljsku reč da slušaju sa strepnjom i da je njihova reč – svetinja. Svoja naređenja oni izdaju hladnim tonom i očekuju bespogovornu poslušnost. Takvi roditelji se boje toga da deca ne uvide da su oni pogrešili. Na primer, u slučaju da je roditelj kaznio dete, a kasnije se ispostavi da dete nije krivo, ili nije krivo u toj meri, on svejedno neće povući svoju kaznu: Kada je on nešto jednom rekao tako mora biti.

Roditelji ne žele da deca uvide da i oni mogu da pogreše. Međutim, istina je da mi često grešimo, a to se ne može sakriti. Tako ovakvim stavom roditelji samo povređuju decu i gube autoritet i poštovanje kod njih.

Biti roditelj znači pripremati mlado i nezrelo biće za život

Autoritet rezonerstva – U ovom slučaju roditelji guše dečiji život beskrajnim pridikama i poukama. Umesto da kažu detetu nekoliko reči, možda čak i u šaljivom tonu ili ako treba strogim, roditelj mu naređuje da sedne naspram njega i da sluša njegovu beskrajnu pridiku. Ovakvi roditelji su uvereni da se u poukama sastoji glavna pedagoška mudrost. Ali oni zaboravljaju da deca nisu odrasli ljudi i da ona, mnogo više nego odrasli čovek, reaguju emocionalno. Zato roditeljske pridike prolaze bez efekta. Deca ne razmišljaju toliko o onome šta im se kaže, koliko o načinu na koji im se govori.

Autoritet “ljubavi” – Ovo je najčešća i najštetnija vrsta lažnog autoriteta. Takvi roditelji se najčešće rukovode idejom da detetu treba osigurati bezbrižno i radosno detinjstvo i zato preteruju u ugađanju, maženju i uskraćivanju obaveza i zadataka. Posledica takvog ponašanja je stvaranje malog egocentrika koji vrlo brzo nauči da nameće svoju samovolju i diktira životne sadržaje.

Ne mogu se deca knjiški vaspitavati

Pošto im pružaju puno “ljubavi” oni očekuju da im se uzvrati. Zato, ako ih dete u nečemu ne posluša, odmah pitaju: “Znači ne voliš me?” Roditelji tada prate izraz dečijih očiju i traže nežnost i ljubav. Često u dečijem prisustvu govore poznanicima: “On mnogo voli tatu i mamu.” Dete vrlo brzo nauči da manipuliše ovom “potrebom” roditelja. Ona primećuju da ih mogu po volji varati, samo to treba činiti sa nežnim izrazom. Mogu ih čak i zaplašiti, samo se treba naduriti i pokazati da “ljubav” počinje da prolazi. Takođe, dete vrlo rano počinje da shvata da se ljudima može udvarati.

Zbog svega ovoga ovo je vrlo opasna vrsta lažnog autoriteta. Ovako odrastaju neiskreni i lažljivi egoisti, i vrlo često sami roditelji bivaju prve njihove žrtve.

U jednom obdaništu imala sam prilike da se susretnem sa ovakvim načinom ponašanja roditelja: naime, svaki put kada su dolazili po dete oni su ga pitali: “Da li voliš mamu?”, ili: “Da li voliš tatu?”, u zavisnosti ko je došao. Dete je nekad odgovaralo da ih voli, posle čega su oni izgledali zadovoljno, a kada bi im reklo da ih ne voli oni su se rastužili. Oni bi toga trenutka učinili sve da bi im dete reklo da ih voli – iz džepa bi vadili slatkiše, igrali bi se s njim samo da bi povratili “ljubav”. Jednom prilikom dete je bilo nevaljalo i zbog toga dobilo malu pridiku od strane vaspitača. Ono se tada naljutilo pa je besno počelo da viče: “Ne volim te, ne volim te…”, smatrajući da će vaspitač učiniti sve samo da ponovo pridobije njegovu “ljubav”. Međutim, kada je vaspitač blago upitao: “Pa šta ako me ne voliš?” – dete je prestalo da viče i širom otvorenih zenica začuđeno gledalo vaspitača, jer je naučilo da na taj način manipuliše i kažnjava druge.

Ovakav pogrešan odnos sa roditeljima deca će kasnije, kad odrastu, pokuštavati da uspostave i sa drugim ljudima.

Autoritet “dobrote” – U ovom slučaju dečija poslušnost takođe se organizuje kroz dečiju “ljubav”, ali se ona ne izaziva poljupcima i milovanjem, već popustljivošću i neprincipijelnošću roditelja. Tata ili mama sve dozvoljavaju, nijedna žrtva im nije prevelika, nisu “trvdice”, oni su “izvrsni roditelji”.

U suštini, oni se boje svakog sukoba, više vole “porodični mir” i spremni su bilo šta da žrtvuju samo da “sve bude u redu”. U ovakvoj porodici deca uskoro počinju da komanduju svojim roditeljima, a roditeljsko neprotivljenje daje najširi zamah dečijim hirovima i prohtevima. Ponekad roditelji pokušavaju da pruže izvestan otpor, ali obično kad već bude kasno, kad se u porodici već formirala pogrešna praksa.

Sećam se jedne posete mladom bračnom paru koji je imao trogodišnjeg sina. Dečak se naizgled mirno igrao, a onda se odjednom naljutio i počeo da razbacuje sve oko sebe. Obarao je sve što mu se našlo pod rukom, a onda kada je u sumanutom besu sve razbacao po podu uspeo je čak da obori i sto. Kada se, zatim, osvrnuo oko sebe uvideo je da više nema ništa da sruši i počeo je histerično da plače. U tom trenutku otac je “zaštitnički” zagrlio svog malog, “dobrog” sina i molio ga da ne plače.

Ovakva deca se uče da ne poštuju nikakav autoritet i da sve u životu rade po svome. Tako postaju sebični i nesrećni ljudi.

Autoritet “prijateljstva” – Često se roditelji dogovore da će se prema deci postaviti kao prema “prijateljima”. Uopšte uzev to je dobro, ali ipak roditelji treba da ostanu najstariji članovi porodičnog kolektiva, a deca vaspitanici. Ako prijateljstvo pređe ove granice, vaspitanje prestaje ili se započinje suprotan proces: deca počinju da “prevaspitavaju” roditelje. U ovakvim porodicama deca svoje roditelje nazivaju “ćale” i “keva” i ismevaju ih, a o redu i poslušnosti ne može biti ni govora. Ovde nema ni prijateljstva, jer prijateljstvo je nemoguće bez uzajamnog poštovanja.

Često se roditelji toliko užive u ulogu prijatelja svoje dece, da u vreme kada deca postanu adolescenti i kada imaju svoj svet i svoje poglede, roditelji smatraju da treba da se ponašaju i oblače kao i njihova deca. Ovakvim svojim stavom i ponašanjem oni samo postaju predmet za ismevanje i deca ih se stide.

Svojoj deci roditelji treba da budu prijatelji na koje će uvek moći da se oslone i da traže savet ili razumevanje, ali uvek treba da budu jasno definisane uloge.

Autoritet podmićivanja – Ovo je najnemoralnija vrsta autoriteta, kada se poslušnost kupuje darovima i obećanjima. Razume se, u porodici je potreban neki podsticaj, nekakva vrsta nagrađivanja, ali ni u kom slučaju se ne treba kupovati poslušnost dece i dobar odnos prema roditeljima. Deca se mogu nagrađivati za dobro učenje, za izvršenje nekog zaista za njih teškog rada. Ali ni u kom slučaju deca se ne smeju podsticati obećanjima i poklonima da izvršavaju svoje obaveze. Deca se vrlo brzo nauče da ucenjuju svoje roditelje, a njihove želje vremenom postaju sve veće.

Razmotrili smo nekoliko vrsta lažnog autoriteta. Ima ih još, ali često se događa da roditelji uopšte i ne misle ni o kakvom autoritetu već prepuštaju proces vaspitanja slučaju. Na primer, danas se roditelj razgoropadio i za sitnicu kaznio dete, sutra mu izjavljuje da ga voli, prekosutra mu nešto obeća kao mito, a sledećeg dana opet ga neprikladno kažnjava. Događa se i da se otac pridržava jedne vrste autoriteta, a majka druge. U ovakvom slučaju deca se trude da budu “diplomate” tj. da se prilagode i majci i ocu. A tada nije ostvarljiv cilj vaspitanja – izgradnja zrele, zdrave ličnosti.

Izvor: Znakovi pored puta

Objavljeno u Deca

Svaki roditelj se bori da odgaju dete koje će biti uspešno, ali je izuzetno važno da budemo svesni da postoje i određena tipska ponašanja roditelja koja mogu da uspore decu i spreče ih da iskažu svoj puni potencijal. Članak sa stranice www.powerofpositivity.com, nam otkriva osam nenamernih tipskih ponašanja roditelja koja sprečavaju decu da se razviju u potpuno odrasle, uspešne osobe.

Svaki roditelj može da razvije uspešno dete, što nam mnogi primeri i dokazuju. Čak i dete koje potiče iz nasilne porodice može da postane izuzetna odrasla osoba koja će biti odličan umetnik, pisac, profesor, sportista, naučnik, filozof ili ekspert u bilo kojoj oblasti za koju se odluči.

Šta pospešuje uspešan razvoj deteta je diskutabilni, ali svi znamo da je otpornost ključna osobina koju odrasla osoba može da poseduje i da se ona uči upravo u toku detinjstva. Šta god da učite ili ne učite svoje dete, postarajte se da ih naučite kako da se oporave od manjih ili većih zastoja koji su neizostavni delovi svačijeg života.

Roditelji imaju dobre namere ali ipak greše, kao i svi. Budite blagi prema sebi ako pogrešite, ali dozvolite da vaša deca to znaju i iskoristite to kao priliku da učite zajedno sa njima. Upoznajte se sa osam tipskih ponašanja roditelja koja sprečavaju decu da budu uspešna.

Osam različitih tipskih ponašanja roditelja koji sprečavaju decu da budu uspešna

Svaki čovek može da se seti načina na koji su se njegovi roditelji ponašali, a koji mu nije pomogao da postane uspešna odrasla osoba. Izbegavanje ovih osam tipskih ponšanja je ključ da usmerite dete ka uspešnom odrastanju.

1. Obeshrabrivanje u probanju novih stvari

Jedno od ponašanja roditelja koji zadržavaju decu na putu kao uspehu je kada ih obeshrabrujete da probaju nove stvari ili razviju nove veštine. Ponekad, roditelji imaju najbolje namere kada uskraćuju nešto, kada su duboko ubeđeni da će dete doživeti neuspeh. Kako bilo, neuspeh je takođe važan deo života i učenje da se dete izbori sa tim na pozitivan način je važno za dalji uspeh u životu.

2. Prezaštićenost

Radeći bilo šta za vašu decu što su ona sasvim sposobna da urade sama, i što bi trebalo da urede kako bi se razvili u funkcionalnu osobu, je tip ponašanja koji sprečava dete da bude uspešno. Primer prezaštićenosti je kada perete i peglate veš vašem tinedžeru ili čak mladom odraslom.

3. Divljenje malim stvarima

Verovali ili ne, i preterano divljenje može da spreči date da bude uspešno. Hvaljenje sitnih postignuća koja su deca savladala neće ih motivisati da guraju sebe napred i postižu sve više i  više. Na primer, divljenje detetu od osam godina koje se samo obuklo neće ga ohrabriti da se tako ponaša bez pohvale. Fukusirajte pohvale i divljenja na značajna postignuća koja dete ostvari.

4. Obeshrabrivanje prijateljstava

Naknadna istraživanja predhodno dobijenih rezultata istraživanja o neprilagođenim oblicima roditeljskih ponašanja utvrdila su da su za pozitivne rezultate kod uspešne dece uključeni roditelji koji su im pomogli da se uklope među vršnjačke socijalne grupe. Dobra prihvaćenost unutar vršnjačkih grupa je od izuzetnog značaja za uspeh i smanjenje stresa kod dece.

5. Helikopter roditelji

Vođenje računa o svakom koraku koje dete napravi je samo iritantno, nego vodi i dete ka nesrećnom i pogrešnom zaključku: mama ili tata ne veruju u moju sposobnost da budem uspešan samostalno. Na žalost, ovakav tip roditeljstva vodi decu da neveruju u svoje sposobnosti i kada je rizik minimalan, čak i kada su sasvim sposobni da nešto samostalno urade.

6.  Previše strogo roditeljstvo

Istraživanje koje je sproveo University College London utvrdilo je da prestrogo roditeljsko ponašanje utiče na nivo samokontrole kod dece i da ti uticaji traju, nadovezuju se i izazivaju dalje probleme kasnije u životu. Istraživači tvrde da ovakav tip vaspitanja izazivaju probleme i kod dečaka i kod devojčica. Niži nivo samokontrole je rezultat strogog nadgledanja dečijeg ponašanja, previše zabrana i granica datih deci. Omogućavajući deci, posebno kada nauče da upravaju svojim ponašanjem u granicama koje su već savladali, da dožive sve veću slobodu je ključno na njihovom putu ka uspešnom odrastanju.

7. Obeshrabrivanje iskazivanja emocija

Zdrav odnos između roditelja i dece je obostrono koristan i za roditelje i za decu. Ravnoteža davanja i uzimanja u njihovom ranom odnosu je jedan od najboljih pokazatelja dečijeg uspeha. Da bi se izgradila ovakva veza, iskren razgovor o svim frustracijama, brigama, strahovima, i stvarima koje uznemiravaju možete pomoći deci da uče i o negativnim osećanjima i kako da se izbore sa njima bez njihovog suzbijanja.

8. Kada se ne vežba ono što se uči

 

Sa svim uputstvima i smernicama koje roditelji daju deci, deca uvek posmatraju da li se ponašanje roditelja poklapa sa onim što ih uče. Ako vi ne delite sa drugima, ali učite vašu decu da to čine, ona primaju mešane poruke i mogu samo da stvore konfuziju u svojim glavicama šta je zaista ispravno. Dakle, svakodnevno, svojim primerom vežbajte naučeno sa decom.

 

Izvor: https://www.powerofpositivity.com/8-parenting-behaviors-keep-children-successful/

Objavljeno u Od kolevke do diplome

U poslednje tri decenije dvadesetog veka se uvrežio novi način vaspitavanja dece, koji je doneo dva nova problema – prezaštićeno dete i razmaženo dete, piše Zoran Milivojević. Tek sada, kada je dovoljno veliki broj tako vaspitane dece odrastao, možemo jasno sagledati kolika je šteta napravljena.

Objavljeno u Deca

Svi roditelji se svađaju sa svojom decom. Dobro došli u stvaran svet. Ono što ne znaju svi roditelji je da je to zapravo dobra stvar. I dok se vi nervirate što vaša deca neprekidno testiraju vaš autoritet, pomeraju granice vašeg strpljenja, treba da imate na umu da je ovo potpuno normalan deo emocionalnog i socialnog razvoja deteta. Zapravo, kad se vaše dete opire autoritetu, posmatrajte to kao vežbu koja će mu omogućiti da razvije emocionalne veštine potrebne da bi se sutra dobro snašlo u svetu odraslih ljudi. Neka to bude iskustvo iz kojeg ćete naučiti i vi i vaše dete.

Evo nekoliko saveta kako da ove rasprave držite pod kontrolom i kako da ih učinite korisnim za dete. Konačno, ako se potrudite, sigurno i sami iz njih možete nešto naučiti.

Oni samo žele malo kontrole

Dobro je za decu da nauče da svoj život drže pod kontrolom, svojom kontrolom. Kad smo veoma mladi, ne smeta nam da neko drugi kontroliše sve što radimo, ali, kako rastemo tako se razvija i naša potreba da svoj život sami kontrolišemo. Suprotstavljanje roditeljima, kao najvažnijem autoritetu u najmlađim danima, važan je deo sazrevanja i odrastanja. Klinički psiholog Keli Flanagan objašnjava da je nesposobnost da kažemo „NE”, da postavimo sopstvene granice, jedan od najčešćih razloga za ljudsku patnju u odrasloj dobi. Ta nesposobnost, pogađate, najčešće je rezultat snažnog autoriteta roditelja koji u detinjstvu ne dozvoljavaju detetu da kaže „NE”.

Male životne lekcije

Rasprave dolaze u svim oblicima, veličinama i intenzitetima. Dobra stvar je to što svaka svađa, ako umete da njom upravljate, vodi ka produktivnoj diskusiji. Ako vam deca ne odgovaraju, već vas slepo slušaju, kako ćete stvoriti otvoren odnos i zdravu komunikaciju gde svako ima pravo da izrazi svoj stav? Dakle, to što „njegova uvek mora da bude poslednja” je odlična osobina – samo ako je vi, kao roditelj, pravilno razvijate.

Naučite dete da preispituje autoritet

Da li biste voleli da vaše dete odraste slušajući uvek sve što drugi govore? Znam, najlakše bi bilo kad bi moglo da bude poslušno vama, baki, deki, učitelju, a da sa drugom decom bude borbeno, otvoreno i da jasno izražava svoj stav. Ali to nije moguće. Ako ih naučite da bespogovorno slušaju vas, učite ih da sutra bespogovorno slušaju loše šefove, korumpirane političare, karakterne prijatelje koji će uvek nametati svoj stav dok vaše dete ćuti. Ako vaše dete ne nauči u detinjstvu da preispituje autoritet i to s ljudima koje najviše voli, kako će to raditi sa strancima koji imaju poziciju i moć? Pomozite detetu da nauči da bude David u borbi protiv Golijata, umesto da ga učite da nešto radi „zato što ste vi tako rekli” i da slepo prihvata sve što mu se servira.

Naučite dete da se bori

Zvuči gore nego što smo mislili. Hteli smo da kažemo da odvojite malo vremena i naučite dete osnovnim pravilima rasprave – bez fizičkog nasilja, vređanja, velikih emocionalnih ispada, vrištanja, treskanja vratima. Naravno, ova pravila morate i sami poštovati. Ako psujete, nazivate dete ružnim imenima, vičete, nemojte se sutra pitati od koga je naučilo sve te ružne reči i ružno ponašanje. Od vas, naravno.

Da bi sete naučilo ova pravila, biće sigurno potrebno vreme i strpljenje, bacanje i vriska neće prestati odjednom. Ali ako na to ne budete reagovali davanjem detetu onoga što pokušava da dobije histerijom već strpljivo i podsticanjem zdrave rasprave, predlaganjem alternativnih rešenja, dobićete dete koje će sutra biti vredan član društva.

Uvek poslušajte šta dete ima da kaže

Svi oni koje znate da su dobri govornici i da umeju da diskutuju, sigurno umeju i da saslušaju. To je jedan od najvećih izazova – saslušati protivnika kad u žaru diskusije imate toliko toga i sami da kažete. Iako ste vi odrasli u raspravi s decom, pažljivo slušanje njihovog mišljenja, čak i kad je vama potpuno jasno da nisu u pravu, naučiće ih da shvate koliko je bitno slušati kad neko drugi govori. Dečji psiholog Ričard Vajsburd „roditelji koji poštuju mišljenje svoje dece imaju mnogo veće šanse da odgaje decu koja će sutra biti nezavisana, čvrsta, koja sama formiraju stavove i ne dozvoljavaju da ih ponese mišljenje mase”.

 

Dakle, to što „njihova uvek mora da bude poslednja” nije razlog da budete nezadovoljni i mislite da niste izgradili autoritet kao roditelj. Naprotiv, to je vaša prilika da osgajite nezavisno dete koje će koristiti uvek svoju glavu, čak i kad su u pitanju vaši zahtevi prema njemu. Teško jeste, ali sačekajte samo još malo da odrastu, videćete koliko ćete biti ponosni…

A.C.

Izvor: http://zelenaucionica.com/zasto-deca-svadjalice-postaju-uspesnija-i-srecnija/?lang=lat&lng=lat

Objavljeno u Deca

Prijavljivanje/Registracija