Postporodjajna depresija

Porođaj dovodi do bujice moćnih emocija, od uzbuđenja i radosti, do straha i anksioznosti, a ovo mešanje raznih osećanja može da dovede do depresije.

Kod oko 10 % mama početni bezazleni simptomi se sve više pogoršavaju, što utiče na kvalitet svakodnevnog života. U tom slučaju treba se što pre obratiti stručnim osobama za pomoć, kako bi oporavak kraće trajao.
Cak 80% zena - svezih majki se nalazi u blagoj depresiji.

Da li je neka od vas mama imala ovaj problem?Kako ste ga resile?Dajte savete koji ce dobro doci drugim mamama

Ovo je za mene jako bolna tema.

Nazalost mene je uhvatila postporodjajna depresija, pliholog je rekao u blazem obliku ali to je bilo strasno.
Sve se izdesavalo zbog ponovog vracanja u bolnici jer zahvaljujuci mastitsa morala sam da ostanem u bolnici i ostavim kuci bebu od 9 dana.
Bila sam 5 dana u bolnici dobro sto sam i sada normalna, jer toga se nezelim secati.I sada sam se rasplakala.
Zenice koje su bili u sobi samnom pricali su mi da sam znala da ustanem i da zaglim cebe i da ga ljuljam misleci na moju bebu.
Jedna sestra me je neko vece jedva smirila i probudila jer sam ljuljala jastuk trazila svoju bebu.
Tih 5 dana su bile jako duge za mene falila mi beba nisma mogla da spavam plakala sam kad sam je gledala na telefon, onu prvu sliku, a smejala sam se kad pozovem supruga i vidm kako se ona buni nesto i prepricava mi suprug sta su radili.
Najveca podrska u tom trenutku je bio moj suprug i moja sveki, jer mama mi je na 500 km od mene pa nije bila tu.
Njih dvoje su me tesili ubedjivali da je beba dobro da ce sve biti uredu ali moram da se cuvam i pazim zbog nje.
Jedina motivacija da budem bolje je bila ona.
Kad sam se vratila kuci, bilo je momenata kada sam se plasila da ostanem sama s njom, jer sam mislila da nisam dobra mama jer sam je ostavila tako mala sama.
Trebalo mi je vremena da se naviknem da njen plac nije upozorenje za hitnu pomoc vec da je nesto najprirodnije samo treba je smiriti.
Sto sam prezivljavala u bolnici isto je bilo u kuci.
Proslo je sve to kada smo poceli da se uhodavamo.Naravno podrska i razumevanje od strane supruga i sveki je bila kljucna jer su svasta proziveli uz mene.Od jedne krajnosti mog smejanja do neprestanog plakanja i strah od gubitka.

Moj savet nemoj to cuvati u sebi, bolje se isplacite recite svima bice vam lakse.A na kraju potrazite i pomoc ja sam je dobila.

Uuuuu, ja sam u bolnici isplakala i Savu i Dunav... Toliko mi je nedostajao muz da to nije bilo normalno... Beba urlice(kad mi je sestra rekla da je najglasniji od svih beba) ja ne mogu da ustanem, povraca mi se, vrti mi se u glavi... Ma uzas... 3dana pre porodjaja nisam spavala od uzbudjenja i iscekivanja, posto sam prenela, i od umora vise nisam znala sta cu... Porodiliste na 5min od kuce, a ja ne mogu tamo... Pitala sam se sta bi bilo kad bi nekako pobegla sa bebom kuci, da nas tamo paze.. Svasta mi kroz glavu ludu islo

Joj sva sam se najezila,posle porodjaja me nekako bilo strah dsa ostanem sama sa bebom ali navikla sam se ali posledice su od nervoze posle porodjaja glavobolja.Od kako sam se porodila kad god se nesto iznerviram mene glava boli.

Bitno je proslo, to je najbitnije,a posledice naravno da ima hvala bogu u blazoj formi.

U bolnici mi je bilo najteze,ne bih to nazvala pravom depresijom a mozda i jeste bila mada nikad se nisam obratila za pomoc.Dan kad sam se porodila ''porodio'' se i moj muz,bukvalno..18.maj,posle poroda lezim na intezivnoj{posto je bio carskirez}ocekujem posetu krox staklo,ocekujem da vidim muza.Medjutim on je ''naisao' samo'na 3 sekunde i otisao.Bilo mi je cudno ali omamljena od lekova nisam mogla a ni smela da telefoniram i da bila sam ljuta,mogao ostati koji sekund duze.Navece me premeste u sobu,zvoni mi telefon,muz na hirurgiji,prvo sto pomislim- najgore.Medjutim,Imao je operaciju slepog creva,a posto je alergican na vecinu lekova i to me dodatno nasikiralo kako ce proci operacija.plakala sam nisam prestajala.bio je sok koji je potrajo duze,medjutim skupili su se tu jos svakavi osecaji te radost zbog bebe,te strah hocu li uspeti itd itd... ali morala sam da se trgnem zbog svoje kcerke,nije bas lako odjednom ''preseci''lose stvari ali -vodjenja mislju da mi je sudbina priredila dar,dar majcinstva i da je na meni sada taj ''dar'' obasuti ljubavlju,paznjom i znanjem,zaista sam se potrudila da ''dodjem sebi''.**Moja Marijana** :srce:

Bila sam isuvise mlada za sve to,a shvatila sam to tek kada sam se porodila.Imala sam 19 god.kada sam se porodila sa sinom,rodila sam ga carskim rezom,jer je bio jako mala beba.Tri dana je bio u inkubatoru,bili smo u Novom Sadu u porodilistu 2 nedelje..Moje nisam mogla da vidim,samo malo kroz prozor,a i nisu mogli da dolaze cesto,jer je Kula dosta daleko od Novog Sada.Uglavnom,kada sam dosla kuci,imala sam uzasan strah u sebi,dobijala sam strasne napade panike,nisam bila u stanju da se brinem o sinu,nisam zelela da ga dojim,povracala sam,uzasno smrsala,toliko am se gubila,da sam bezala po sobi,udarala samu sebe,totalno sam pala na dno,prosla sam zivi pakao.Kada moji vise nisu znali sta da rade samnom,odveli su me kod psihijatra,i dobila sam terapiju,bila sam mesecima na lekovima za smirenje.I sada dok pisem ovo steze me zeludac i ruke mi se tresu.Ali sada je sve uredu,sve je to iza mene,sada gledam samo napred,imam divnu decicu i za njih se borim. :lovee:

Prosto svi imamo neku drugaciju viziju na to kako izgleda biti roditelj, jer kada si jos uvek necije dete i treba da postanes roditelj sve izgleda mnogo lakse i lepse... kada pogledam na sebe pre roditeljstva zamisljala sam "divno rodicu bebicu, ljubicu je, mazicu, spavacu sa njom, dacu joj da jede, presvucicu je i to je to... moj zivot ce ostati isti imacu vremena za sebe, supruga, prijatelje, san" aliiiiii.... to nije tako... kada se beba rodi zivot se iz korena menja najvise za bebinu majku... kada sam se porodila sa prvim detetom i dosla kuci sve mi je smetalo pocevsi od rane i nemogucnosti kretanja i lezanja pa preko dojenja, bebinog placa, raznih saveta... u jednom trenutku nisam uopste zelela da dojim zamalo da dobijem mastitis ali uz pomoc svoje bake i muza uspela sam da se izborim sa svim sto me je snaslo i maksimalno sam se posvetila samo detetu... vec sa dolaskom mog Tomice na svet sve je bilo mnogo lakse... covek se navikne na nespavanje pogotovo ako nema nikoga da pomogne... znam da moram ja, svesna sam svoje odgovornosti... beba to je rec za najtezi i najozbiljniji ali ujedno i NAJLEPSI posao koji moze da se obavlja u zivotu... :kisss:: :kisss:: :kisss:: :srce: :srce: :srce:

maracvele,rasplaka me čoveče,ali svaka ti je na mestu :kisss:: :kisss:: :kisss::