Deca

Deca (160)

sreda, 04 januar 2017 15:40

Zanimljivo! Kako izgleda kada TATE čuvaju decu

Objavila
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Muškarci nikada zaista ne odrastu, samo postaju veliki dečaci koji idu na posao, zarađuju platu i uozbilje se na onoliko životnih polja koliko je to neophodno, ali za većinu stvari uvek ostanu deca.

 Pa, ako nekada ostavite muža da vam čuva dete dok vas nema svesni ste da nikada ne znate šta će vas dočekati kad se vratite, kao i ko je tu koga čuvao.

 

 

 

Izvor www.brightside.me

petak, 28 oktobar 2016 11:04

Šta je ovaj 6-godišnjak radio u 2 ujutru?

Objavila
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

Sigurno vas nervira kada vaše dete uporno ustaje tokom noći i budi vas iz dubokog sna. Ali umesto da svoje roditelje probudi, jedan 6-godišnjak je rešio da im omogući da se odmorekako bi se on sam zabavljao. Zanimljivo je da niko nije znao šta se dešava, dok nisu slučajno premotavali sigurnosni snimak sa kamere. 

 

Tata je slučajno primetio da je kamera isključena i odlučio je da proveri šta je snimljeno do tada, međutim ono što je video uopšte nije očekivao . Dečak je radio sve ono što mu nije bilo dozvoljeno kad su roditelji bili budni, od skakanja sa kreveta do paljenja i gašenja svetla, ali i dečak je primetio kameru koja ga sve vreme snima i isključio je kako bi se osigurao da neće biti uhvaćen. 

 

Preporučujemo da pogledate ovaj snimak  ...

 

 

 

 

Izvor : http://www.popsugar.com/

petak, 28 oktobar 2016 07:28

Kad dečiji crteži ožive

Objavila
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Dečak Dom ima šest godina i voli da crta. On ima i otvoren profil na Instagramu gde kači svoje omiljene crteže. Međutim, tu nije kraj ove priče, nego upravo obrnuto - njen početak. Kada dečak završi sa stvaranjem svojih malih remek-dela, njegov tata ih oživljava u realnom svetu, sa njihovim pandanima u prirodi sa malo digitalne magije i mnogo humora.

Gledajući kombinaciju crteža i njihovu "realnu" sliku, zaista smo uživali. Pogledajte slke i uverite se sami!

 

Izvor: http://www.sadanduseless.com/2016/10/real-drawings/

 

petak, 16 septembar 2016 14:32

Šta sve može i zna dete između 3. i 5. godine

Objavila
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

Kako biste bolje razumeli neverovatan potencijal deteta uzrasta između tri i pet godina, kao i “šta vas čeka” u ovom periodu, izdvojili smo za vas najvažnije razvojne karakteristike. Znaćete tačno šta da očekujete kao i šta možete da počnete da učite vaše dete. Uz napomenu da uvek ostanete “hladne glave” i iskoristite svaku priliku da bolje upoznate i nešto naučite vašeg mališana.

Razum i veselje
Oko treće godine će vam izgledati kao da se vaše dete odjednom urazumilo. Deca u ovom uzrastu postaju druželjubiva i nezavisnija. Sve više će vam se sviđati njihovo društvo. Ovi “mali ljudi” su veoma zabavni i veseli. Vole da trče, skaču i pentraju se kako po kući tako i napolju. Svašta im može biti smešno, naročito kreveljenje. Klovnovi ih zbog toga jednostavno fasciniraju.

Jaki na rečima
Dete vam sada može reći šta želi, čak i ako ne izgovara tačno sve reči i ne sklapa najrazumljivije rečenice. Kako mu je rečnik dosta proširen ono može da iskaže i svoja osećanja. Ova mogućnost je od velike pomoći u svakodnevnim borbama sa braćom ii sestrama, drugarima iz vrtića ili komšiluka i, naravno, roditeljima. Oni takođe mogu jasno da kažu i šta žele da jedu.

Sloboda roditelja
Ove nove sposobnosti roditeljima daju veću slobodu ali ne smanjuju potrebu za nadzorom. Tako kada dete savlada upotrebu noše, ono će vas s jedne strane osloboditi menjanja pelena ali ćete dobiti novi zadatak da proveravate da svaki put dobro opere ruke. U ovom uzrastu dete zna i da se samo hrani tako da ćete moći da se posvetite učenju lepih manira i razgovarate tokom obroka.

Nova otkrića
U četvrtoj i petoj godini života deca sa velikim entuzijazmom i maštom uče i otkrivaju nove stvari. Zanimaju ih brojevi i slova i mogu da nauče da napišu svoje ime oko petog rođendana. Primetićete da dete voli da uči na spontan, zabavan i kreativan način. Ovo je dobar trenutak da se igrate zajedno u kuhinji i naučite ga više o raznovrsnosti hrane i prostoj matematici. Možete zajedno da izbrojite broj potrebnih jaja i naučite ga koordinaciji pokreta pri merenju ili mešanju. Postavljanje stola podrazumeva brojanje, od broja osoba do broja kašika i viljušaka.

Udahnite duboko
Koliko god vam se činilo da je dete sada razumnije i da je moguć dogovor nemojte se iznenaditi njegovom testiranju i “ispitivanju granica”. Sve češće će svađe izbijati oko jela i moraćete da dokažete vašu čvrstinu. Ne dajte se i ne gubite živce, samo se držite jasnih pravila kao što su: ono što je na stolu je sve što ima za jelo ili mora da se proba pre dobro poznatog “ne sviđa mi se”.
Ostanite smireni i ludo ćete se zabavljati!

Kako je kod vas u kući? Da li vas vaš mališan testira da vidi dokle ćete da izdržite?

 

 

 

 

Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Vaše dete želi da ide kasno u krevet, izbegava domaće zadatke, samo bi da je sa drugarima i po ceo dan može da gleda TV i igra igrice. Ukratko, vaš školarac hoće da radi sve osim da ide na spavanje u normalno vreme i radi domaći kad treba. Čak štaviše, nalazi i puno pametnih razloga da bude po njegovom. Evo šest najčešćih načina na koje školarci manipulišu roditeljima i kako da ih rešite, po doktoru psihologije Davidu Svonsonu:

Emotivno ucenjivanje

O emotivnom ucenjivanju govorimo kada dete namerno ispoljava emociju za koju zna da će kod vas izazvati nelagodnost. Na primer:“Samo hoću da pogledam nove epizode, a da onda uradim domaći. Zašto nikada ne mogu da se malo zabavim pre domaćeg? Tebe baš briga za mene!

Ovakav emotivni ispad je ili manipulacija ili je dete samo tužno i ljuto. Kako god bilo, stavite detetu do znanja da razumete kako se oseća i da vam je stalo, ali ostanite pri svom zahtevu. Emocije su deo života. 

David Svonson je doktor psihilogije specijalizovan za decu, tinejdžere i porodice. Ovaj članak je samo mali deo njegove knjige: Help - My Kid Is Driving Me Crazy

 Isključivanje

Dete će pokušati da izbegne suočavanje sa problemom, kao što je recimo odlazak u krevet tokom radne nedelje, tako što jednostavno neće odgovarati. Vi mu kažete da ugasi televizor a ono se ne pomera ni posle deset minuta. Ovo će trajati dok god vi to ne zaustavite!

Normalno je da deca rade šta hoće i odlažu ono što ne žele da rade. Morate im saopštiti koje ih posledice ih očekuju i ispoštovati svoje reči, na primer: „Ako ne isključiš TV u roku od pet minuta, sutra nema gledanja TV-a.“ Tako i postupite.

Racionalna logika

Ovde govorimo o situacijama kada vaše dete pokušava da ublaži vašu reakciju na određeno ponašanje uvodeći u razgovor nevažnu informaciju kao na primer: „Zašto moram da idem u krevet pre 23 sata tokom školske nedelje? Prošle godine sam imao/la sve petice.

Nemojte nasedti na mamac. Uopšte nemojte ni trošiti energiju na objašnjavanje kako jedno nema veze sa drugim. Budite istrajni u svojim zahtevima.

 Pregovaranje

Deca su odlična u dobijanju onoga što žele kroz dogovor sa roditeljima. „Pusti me da idem kod Ane posle škole i obećavam da ću uraditi domaći!

Recite detetu da znate da želi vreme za igranje, ali da ga još nije zaslužilo. Ako ispuni svoj deo zadatka (završavanje domaćeg zadatka) može da računa da je zaradilo vreme za igru.

 Izigravanje žrtve

Deci odlično polazi za rukom da dobiju ono što žele tako što će vas naterati da se sažalite. Na primer:“Ja sam jedina osoba u kući koja nikada ne može da gleda film tokom nedelje.

Morate da odvojite emocionalnu konotaciju od bilo kog kratkoročnog cilja koji dete pokušava da ostvari. Navedite dete da vam priča o tome kako to izgleda i kako se oseća kad je „jedina osoba“ i stavite mu do znanja da vam je stalo do njegovih osećanja. Kratkoročni cilj deteta (biti budan do kasno) je odvojena tema i nevezana za emocije. Ne popuštajte.

 Zavadi pa vladaj

Ovo su oni momenti kada dete pokušava dobije šta želi testirajući slabosti u vašem bračnom odnosu. Na primer:“Ali tata je rekao da mogu da gledam utakmicu sa njim ako radim domaći tokom reklama.

Prvo razgovarajte i dogovorite unapred sa svojim partnerom koje vrste odluka delite (npr. domaći, džeparac, društvene aktivnosti) a zatim se ili konsultujte sa njim ili mu se priklonite tj. popustite. Ako problem pada u sivu zonu, recite detetu da prvo morate da razmislite.

sreda, 24 avgust 2016 00:03

DEČIJI KAMPOVI - UČENJE KROZ IGRU

Objavila
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

Kampovi za decu se često neopravdano u potpunosti izjednačavaju sa godišnjim odmorom, izletom  ili druženjem u prirodi. Međutim, kada kamp za decu stavimo pod našu psihološku lupu, vidimo da se tokom nekoliko dana kampa odvija veliki broj vrlo značajnih procesa, koje dete u okviru svakodnevnog života nema priliku da iskusi. Razvijaju se različite veštine kao što je komunikacija sa vršnjacima i autoritetom, snalaženje u konfliktnim situacijama, upravljanje emocijama. Dete takođe uči kako da izvršava svoje obaveze na vreme, razvija osećaj za potrebe drugih ljudi, prepoznaje značaj međusobne saradnje i tolerancije, jača timski duh i preuzima timske uloge.

U nastavku teksta se nalazi 10 najvećih vrednosti kampa koje smo prepoznali:

1. Upravljamo svojim emocijama

Kamp predstavlja specijalnu situaciju po tome što je svako dete samo jedno od njih 20-30 u grupi. To znači da se pažnja voditelja programa deli sa velikim brojem drugara i da detetove želje i potrebe nisu jedine i na prvom mestu kao što je to slučaj u porodici. Da bi ostvarilo svoje želje dete mora da se izbori za njih. Usled ovakvih okolnosti dete razvija toleranciju na frustracije, uči da podnosi neprijatne situacije i neprijatne emocije i pronalazi načine da upravlja njima,

2. Radimo stvari kojih smo se nekada plašili

Program kampa je najčešće vrlo raznolik. Sadrži brojne aktivnosti koje zahtevaju fizički angažman deteta ili sportske aktivnosti poput penjanja, borilačkih veština, skakanja, prolazak kroz poligone i sl. Za neku decu ovakvo okruženje predstavlja ostvarenje snova, dok je za neku drugu to njihova najstrašnija noćna mora. S obzirom da se sve aktivnosti sprovode u kontrolisanim i bezbednim uslovima (što je osnovna odgovornost organizatora kampa) dete se vremenom oslobađa straha. Uz podršku edukovanog osoblja i drugara, koji predstavljaju značajnu motivaciju, dete uspeva de realizuje predviđene aktivnosti i što je najvažnije pobedi svoje strahove.
 

3. Učimo da poštujemo sebe, ali i druge

Učesnici svakog kampa definišu svoja pravila ponašanja. Jedno od najznačajnijih jeste da su sva deca jednaka, da imaju jednaka prava, obaveze i odgovornosti. Deca brzo uče kako da se zauzmu za sebe i izbore za svoj glas, ali na način koji ne ugrožava ostalu decu. Nasilje i bilo koji oblik agresivnog ponašanje nije prihvatljiv. Na ovaj način se deca uče asertivnom ponašanju. Posebno značajna vrednost kampa je razvoj samopouzdanja. Činjenica da je dete prihvaćeno od strane druge dece, pri čemu je neke od njih tek upoznalo, doprinosi poboljšanju detetove slike o sebi. Neke od aktivnosti zahtevaju posebnu vrstu izlaganja, kao što su npr. skečevi, prezentovanje pred grupom, pričanje viceva i slično takođe pomaže deci da razbiju tremu u ovakvim situacijama.

4. Učimo da zabavimo sami sebe, razvijamo kreativnost

Veliki broj aktivnosti je koncipiran tako da razvija maštu deteta. Kampovi najčešće sadrže  muzičke, likovne  ili dramske radionice, koje detetu omogućavaju da ispolji i razvija svoje talente. Pored toga, dete razvija i divergentno (stvaralačko) mišljenje obzirom da život u prirodni zahteva brojne improvizacije i snalaženja. Iako je veći deo programa pažljivo isplaniran i struktuisan, deca imaju dovoljno slobodnog vremena tokom kojeg sami osmišljavaju aktivnosti bez pomoći odraslih, medija i tehnike.
 

5. Razvijamo drugačije vrednosti: Važno je šta znamo i kakvi smo, a ne koliko imamo

Kampovi  predstavljaju neku vrstu posebnog univerzuma gde važe posebna pravila. Deca sa sobom donose isključivo svoju ličnost i svoje veštine. Dakle, nije važno iz koje porodice dete dolazi, kakve ocene ima u školi, sa kime se druži i koliko novca ima. Te stvari su jednostavno irelevantne. Da bi dete bilo prihvaćeno od strane ostale dece važno je da bude dobar drugar, da se uključuje u različite aktivnosti i da  sarađuje sa ostatkom grupe.

6. Modernu tehnologiju ne koristimo, učimo da volimo prirodu

Osnovna odlika kampova jeste da se održavaju u prirodi. Većina kampova, izuzev kompjuterskog, nema preteranu potrebu za korišćenjem računara, televizora i slične tehnologije. Deca provode vreme napolju na svežem vazduhu. Za neke od njih je ovo jedinstvena prilika da se suoče sa strahom od insekata, uživo vide žabice, leže na travi, šetaju po šumi... Koliko god ove stvari delovale nevažno, one su prirodne i potrebne deci, naročito u ovom trenutku kada veliki broj odrasta u sterilnim uslovima, betonskim blokovima i asfaltu.

7. Upoznajemo nove drugare, dobijamo prave prijatelje

Specifični uslovi omogućavaju da se deca vrlo brzo upoznaju i izgrade međusobno poverenje. S obzirom da provode mnogo vremena zajedno u situacijama koje provociraju različite emocije, prijateljstva koja nastaju su trajnija i specifičnija u odnosu na uobičajne situacije. Iako se poznaju tek nekoliko dana, redovna pojava poslednjeg dana kampa su suze i tuga zbog rastanka.
 

8. Brinemo sami o sebi

Veliki broj aktivnosti deca obavljaju samostalno. Pre svega vode računa o svojim stvarima, biraju aktivnosti u kojima će učestvovati, biraju drugare sa kojim će provoditi vreme. Samostalno, bez pomoći i podrške roditelja podnose potencijalne neprijatnosti, percipirane nepravednosti i pronalaze način da se nose sa njima.  Deca koja uzimaju neku terapiju, nose sočiva i slično, samostalno (pod nadzorom voditelja kampa) brinu o svom zdravlju. Za porodice u kojima deca u velikoj meri zavise od roditelja i njihovog mišljenja je ovo naročito značajno.
 

9. Pokrećemo svoje telo, bavimo se sportom

Deca su aktivna tokom čitavog dana. Čak i kampovi koji po svojoj sadržini nisu dominantno orijentisani na sport sadrže aktivnosti tokom kojih se sva deca bave sportom. Nekada su to jutarnja razgibavanja, nekada turniri u fudbalu, košarci, odbojci, a nekada je to potpuno nova vrsta sporta u okviru sekcija kao što su borilačke veštine, paintball, streljaštvo i sl. Činjenica da deca provode vreme napolju je sama po sebi dovoljna da se oni aktiviraju  i  potroše energiju.
 

10. Prolazimo kroz novo, zabavno iskustvo i jednostavno smo veseli

Kampovi predstavljaju nesvakidašnje iskustvo koje se pamti čitavog života. Stvari koje se uče na radionicama je možda i moguće zaboraviti, ali pesmu našeg tima, iskre logorske vatre i smeh naših dragih prijatelja ostaju večno deo našeg sećanja i golicaju našu maštu, sve dok željno iščekujemo sledeće leto.
 
 
utorak, 23 avgust 2016 23:46

POPULARNA DECA: „ZVEZDE U ŠKOLI“

Objavila
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Sa odrastanjem deca daju sve više značaja popularnosti u vršnjačkoj grupi. Istraživanja pokazuju da ispod 10 procenata dece pokazuje želju da bude popularno u prva tri razreda osnovne škole. Međutim, sa uzrastom taj procenat znatno raste i dostiže vrhunac u periodu rane adolescencije, između petog i osmog razreda, kada popularnost u okviru vršnjačke grupe postaje jedan od važnijih prioriteta.

Ko su popularna deca? Popularnu decu vršnjaci najčešće opisuju kao kao bogatu, dobrog izgleda, veštu u sportu, dobro obučenu ili zabavnu. Kao jedan od bitnih elemenata popularnosti navodi se naša sposobnost da se sprijateljimo i družimo sa drugom popularnom decom. Rezultati istraživanja pokazuju da postoji razlika između dece koja su stekla popularnost „prosocijalnim ponašanjem“ i dece koja skreću pažnju na sebe „antisocijalnim ponašanjem“. U prvu grupu spadaju deca koja svojim dobrim veštinama u komunikaciji uspevaju da pridobiju veliku pažnju vršnjaka. Drugoj grupi, često pripadaju tzv. „opasni momci“, koji mogu da postižu dobre rezultate u sportu ali imaju nisko školsko postignuće. Prema proceni odraslih, deca u ovoj grupi se ne ponašaju na prihvatljiv način, krše postavljene društvene norme i često upadaju u probleme. U ovoj grupi se nalaze socijalno manipulativni dečaci i devojčice koji u komunikaciji sa vršnjacima kombinuju ljubaznost i „niske udarce“ da bi poboljšali svoj socijalni status. Prisutna je tendencija ka spletkarenju i omalovažavanju „drugačije“ dece.

Da li možemo da postanemo popularni? Deca često razmatraju strategije kako da postanu popularnija. Tinejdžeri najčešće pokušavaju da dostignu „viši status“ promenama u oblačenju, izlascima sa suprotnim polom ili druženjem sa popularnom decom. Kod pojedine dece se registruje bunt i tendencija ka ispoljavanju fizičke agresivnosti. Međutim, to što imamo cilj da postanemo popularni ne znači da će to zaista promeniti naš status. Ispitivanje na populaciji dece šestog razreda je pokazalo da pojačano ispoljavanje agresivnog ponašanja može da donese „poene“ prethodno popularnoj deci ali ukoliko deca koja nemaju popularnost pokušaju da primene iste strategije, to im neće pomoći da ostvare željenu promenu statusa. 

Da li je popularnost dobra? Biti u centru pažnje vršnjačke grupe izaziva snažno osećanje moći kod deteta ali ima i svoje mane. Istraživanja pokazuju da je popularnost često povezana sa rizičnim ponašanjima kao što su pušenje, konzumiranje droga i rana seksualna aktivnost. Dodatno, popularnost ne znači da smo voljeni u vršnjačkoj grupi. Jedna studija je pokazala da je samo 9 procenata popularne dece voljeno u okviru šire socijalne sredine. Fokusiranje samo na popularnost može dovesti do poremećenih odnosa sa okolinom jer se dete isključivo fokusira na ostvarivanje ličnih ciljeva, zanemarujući ciljeve usmerene ka zajednici.

Sugestije za roditelje. Nemojte olako da odbacite detetove brige u vezi popularnosti jer je to za tinejdžere, u periodu kada traže svoje mesto van porodičnog okruženja, veoma važna tema. Razgovarajte sa detetom o životnim vrednostima, naglašavajući da je ulaganje u prijateljstva mnogo važnije od popularnosti.

Autor:
dr
 Olja Dukić - Senior Consultant

utorak, 23 avgust 2016 19:57

OSAM VRSTA (LAŽNIH) AUTORITETA RODITELJA

Objavila
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Pored toga što neki roditelji ne ostvaruju svoj autoritet, postoje i oni koji organizuju autoritet na pogrešnim osnovama.

Piše: Dijana Čović

Svaki roditelj treba da bude i vaspitač svog deteta, a da bi to postigao on mora, između svega ostalog, imati autoritet, koji mora izgraditi.

I otac i majka u dečijim očima moraju imati autoritet. Majka ne bi trebalo da se poziva isključivo na autoritet oca, jer time ugrožava svoj autoritet kod deteta. Situacija kada majka često govori: “Reći ću tati šta si radio danas i on će te kazniti”, i slično, ukazuje da majka nema autoritet kod svog deteta. Uloga oca ne sme se prenaglasiti u odnosu na ulogu majke, i obrnuto, jer oni oboje imaju svoje uloge i dužnosti u procesu vaspitanja.

Kakav roditelj, takvo i dete

Pored toga što neki roditelji ne ostvaruju svoj autoritet, postoje i oni koji organizuju autoritet na pogrešnim osnovama.

Lažni autoriteti roditelja

Pretežni cilj roditelja koji se na ovaj način postavljaju jeste da ih deca slušaju. Takav stav je u samoj osnovi pogrešan. Cilj mora biti samo jedan, a to je pravilno vaspitavanje, usmeravanje dece. Porodica treba da izgradi vaspitanu ličnost, a vaspitana i poslušna ličnost nije uvek jedno te isto. Ona deca koja su ispravno vaspitana umeće razumno da prilagode svoje ponašanje, što nije slučaj kod one dece koja su isključivo učena da budu poslušna i koja shodno tome teško razlikuju dobro od zla.

Nevaspitana deca su sistemski zaštićena i njima niko ništa ne može

U slučaju lažnog autoriteta, dokle god su deca poslušna roditelji prividno spokojno žive. Međutim, u praksi se gotovo uvek ispostavi da ni spokojstvo, ni poslušnost ne traju dugo. Ako roditelji u procesu vaspitanja svoje dece i postignu relativnu poslušnost, često su svi ostali ciljevi vaspitanja zanemareni, jer deca postaju slabi ljudi koji uvek traže neki viši autoritet koji će umesto njih donositi važne odluke.

Postoji više vrsta lažnog autoriteta. Mi ćemo ovde razmotriti neke od njih, a ujedno ćemo ukazati na svojstva i funkcije pravog autoriteta. Cilj ove analize jeste da, između ostalog, preispitamo svoje principe vaspitanja, i da ih menjamo ukoliko nisu ispravni. Na potencijalne pogrešno zasnovane autoritete upućuje nas ruski pedagog Makarenko koji je izvršio njihovu klasifikaciju:

Autoritet ugnjetavanja – Ovo je najbizarnija vrsta autoriteta od koga uglavnom prisutna kod očeva. Najčešće u zlostavljanju dece učestvuju roditelji koji su sami bili lišeni osećanja ljubavi, pa to ispoljavaju kroz negativan emocionalan stav prema svojoj deci. Takav roditelj najčešće sadistički ponižava dete, vređa ga ružnim rečima, naziva ga pogrdnim imenima, izruguje mu se i obično poseže za fizičkim kažnjavanjem.

Na ovaj način deca se ne vaspitavaju, već se samo uče da se drže podalje od roditelja, koji za njih predstavljaju pretnju. Ugnjetavana dece neretko postaju moralni slabići, ili pak tirani, i oni u toku daljeg života na neki način pate zbog nedostatka ljubavi koji su doživeli u svom detinjstvu.

Kako Amiši vaspitavaju decu koja pomažu u domaćinstvu

Poznati glumac Marlon Brando o svom ocu je kazao sledeće: “Moj otac je bio zastrašujuće ćutljiv, mračan, ljutit – pravi grubijan. Voleo je da izdaje naređenja, i nikada me nije nagradio nekom rečju, pogledom ili zagrljajem. Verovatno iz tog razloga ja u sebi nosim averziju prema autoritetu.”

Na osnovu ovakvog ponašanja roditelja, kod dece se javlja mržnja prema autoritetima, budući da se u ovom slučaju radi o zloupotrebi funkcije vaspitača i roditelja.

Autoritet rastojanja – Ima takvih roditelja koji smatraju da sa decom treba što manje komunicirati. Ukoliko se javi potreba za razgovorom onda treba nastupiti u ulozi starešine – da bi deca bila poslušna. Ova vrsta autoriteta češća je u porodicama “intelektualaca”. Tu otac redovno ima nekakav zaseban kabinet iz kojega se retko pojavljuje, poput “prvosveštenika”, dok sa decom komunicira isključivo preko majke. Ima i majki koje se tako ponašaju. One imaju svoj život, svoje interese i ambicije, a o deci se uglavnom brine baka, a ponekad čak i kućna pomoćnica. Očigledno je da je ovakav odnos sa detetom pogrešan i da ovakva porodica nije razumno organizovana.

Svakako, ni ovo nije pravi autoritet već samo ispoljena sebičnost, u kojoj roditelji ne žele da se brinu i da vide dečije potrebe, već samo svoje sebične interese.

Autoritet pedantizma – U ovom slučaju roditelji previše očekuju od dece. Oni su ubeđeni da deca treba svaku roditeljsku reč da slušaju sa strepnjom i da je njihova reč – svetinja. Svoja naređenja oni izdaju hladnim tonom i očekuju bespogovornu poslušnost. Takvi roditelji se boje toga da deca ne uvide da su oni pogrešili. Na primer, u slučaju da je roditelj kaznio dete, a kasnije se ispostavi da dete nije krivo, ili nije krivo u toj meri, on svejedno neće povući svoju kaznu: Kada je on nešto jednom rekao tako mora biti.

Roditelji ne žele da deca uvide da i oni mogu da pogreše. Međutim, istina je da mi često grešimo, a to se ne može sakriti. Tako ovakvim stavom roditelji samo povređuju decu i gube autoritet i poštovanje kod njih.

Biti roditelj znači pripremati mlado i nezrelo biće za život

Autoritet rezonerstva – U ovom slučaju roditelji guše dečiji život beskrajnim pridikama i poukama. Umesto da kažu detetu nekoliko reči, možda čak i u šaljivom tonu ili ako treba strogim, roditelj mu naređuje da sedne naspram njega i da sluša njegovu beskrajnu pridiku. Ovakvi roditelji su uvereni da se u poukama sastoji glavna pedagoška mudrost. Ali oni zaboravljaju da deca nisu odrasli ljudi i da ona, mnogo više nego odrasli čovek, reaguju emocionalno. Zato roditeljske pridike prolaze bez efekta. Deca ne razmišljaju toliko o onome šta im se kaže, koliko o načinu na koji im se govori.

Autoritet “ljubavi” – Ovo je najčešća i najštetnija vrsta lažnog autoriteta. Takvi roditelji se najčešće rukovode idejom da detetu treba osigurati bezbrižno i radosno detinjstvo i zato preteruju u ugađanju, maženju i uskraćivanju obaveza i zadataka. Posledica takvog ponašanja je stvaranje malog egocentrika koji vrlo brzo nauči da nameće svoju samovolju i diktira životne sadržaje.

Ne mogu se deca knjiški vaspitavati

Pošto im pružaju puno “ljubavi” oni očekuju da im se uzvrati. Zato, ako ih dete u nečemu ne posluša, odmah pitaju: “Znači ne voliš me?” Roditelji tada prate izraz dečijih očiju i traže nežnost i ljubav. Često u dečijem prisustvu govore poznanicima: “On mnogo voli tatu i mamu.” Dete vrlo brzo nauči da manipuliše ovom “potrebom” roditelja. Ona primećuju da ih mogu po volji varati, samo to treba činiti sa nežnim izrazom. Mogu ih čak i zaplašiti, samo se treba naduriti i pokazati da “ljubav” počinje da prolazi. Takođe, dete vrlo rano počinje da shvata da se ljudima može udvarati.

Zbog svega ovoga ovo je vrlo opasna vrsta lažnog autoriteta. Ovako odrastaju neiskreni i lažljivi egoisti, i vrlo često sami roditelji bivaju prve njihove žrtve.

U jednom obdaništu imala sam prilike da se susretnem sa ovakvim načinom ponašanja roditelja: naime, svaki put kada su dolazili po dete oni su ga pitali: “Da li voliš mamu?”, ili: “Da li voliš tatu?”, u zavisnosti ko je došao. Dete je nekad odgovaralo da ih voli, posle čega su oni izgledali zadovoljno, a kada bi im reklo da ih ne voli oni su se rastužili. Oni bi toga trenutka učinili sve da bi im dete reklo da ih voli – iz džepa bi vadili slatkiše, igrali bi se s njim samo da bi povratili “ljubav”. Jednom prilikom dete je bilo nevaljalo i zbog toga dobilo malu pridiku od strane vaspitača. Ono se tada naljutilo pa je besno počelo da viče: “Ne volim te, ne volim te…”, smatrajući da će vaspitač učiniti sve samo da ponovo pridobije njegovu “ljubav”. Međutim, kada je vaspitač blago upitao: “Pa šta ako me ne voliš?” – dete je prestalo da viče i širom otvorenih zenica začuđeno gledalo vaspitača, jer je naučilo da na taj način manipuliše i kažnjava druge.

Ovakav pogrešan odnos sa roditeljima deca će kasnije, kad odrastu, pokuštavati da uspostave i sa drugim ljudima.

Autoritet “dobrote” – U ovom slučaju dečija poslušnost takođe se organizuje kroz dečiju “ljubav”, ali se ona ne izaziva poljupcima i milovanjem, već popustljivošću i neprincipijelnošću roditelja. Tata ili mama sve dozvoljavaju, nijedna žrtva im nije prevelika, nisu “trvdice”, oni su “izvrsni roditelji”.

U suštini, oni se boje svakog sukoba, više vole “porodični mir” i spremni su bilo šta da žrtvuju samo da “sve bude u redu”. U ovakvoj porodici deca uskoro počinju da komanduju svojim roditeljima, a roditeljsko neprotivljenje daje najširi zamah dečijim hirovima i prohtevima. Ponekad roditelji pokušavaju da pruže izvestan otpor, ali obično kad već bude kasno, kad se u porodici već formirala pogrešna praksa.

Sećam se jedne posete mladom bračnom paru koji je imao trogodišnjeg sina. Dečak se naizgled mirno igrao, a onda se odjednom naljutio i počeo da razbacuje sve oko sebe. Obarao je sve što mu se našlo pod rukom, a onda kada je u sumanutom besu sve razbacao po podu uspeo je čak da obori i sto. Kada se, zatim, osvrnuo oko sebe uvideo je da više nema ništa da sruši i počeo je histerično da plače. U tom trenutku otac je “zaštitnički” zagrlio svog malog, “dobrog” sina i molio ga da ne plače.

Ovakva deca se uče da ne poštuju nikakav autoritet i da sve u životu rade po svome. Tako postaju sebični i nesrećni ljudi.

Autoritet “prijateljstva” – Često se roditelji dogovore da će se prema deci postaviti kao prema “prijateljima”. Uopšte uzev to je dobro, ali ipak roditelji treba da ostanu najstariji članovi porodičnog kolektiva, a deca vaspitanici. Ako prijateljstvo pređe ove granice, vaspitanje prestaje ili se započinje suprotan proces: deca počinju da “prevaspitavaju” roditelje. U ovakvim porodicama deca svoje roditelje nazivaju “ćale” i “keva” i ismevaju ih, a o redu i poslušnosti ne može biti ni govora. Ovde nema ni prijateljstva, jer prijateljstvo je nemoguće bez uzajamnog poštovanja.

Često se roditelji toliko užive u ulogu prijatelja svoje dece, da u vreme kada deca postanu adolescenti i kada imaju svoj svet i svoje poglede, roditelji smatraju da treba da se ponašaju i oblače kao i njihova deca. Ovakvim svojim stavom i ponašanjem oni samo postaju predmet za ismevanje i deca ih se stide.

Svojoj deci roditelji treba da budu prijatelji na koje će uvek moći da se oslone i da traže savet ili razumevanje, ali uvek treba da budu jasno definisane uloge.

Autoritet podmićivanja – Ovo je najnemoralnija vrsta autoriteta, kada se poslušnost kupuje darovima i obećanjima. Razume se, u porodici je potreban neki podsticaj, nekakva vrsta nagrađivanja, ali ni u kom slučaju se ne treba kupovati poslušnost dece i dobar odnos prema roditeljima. Deca se mogu nagrađivati za dobro učenje, za izvršenje nekog zaista za njih teškog rada. Ali ni u kom slučaju deca se ne smeju podsticati obećanjima i poklonima da izvršavaju svoje obaveze. Deca se vrlo brzo nauče da ucenjuju svoje roditelje, a njihove želje vremenom postaju sve veće.

Razmotrili smo nekoliko vrsta lažnog autoriteta. Ima ih još, ali često se događa da roditelji uopšte i ne misle ni o kakvom autoritetu već prepuštaju proces vaspitanja slučaju. Na primer, danas se roditelj razgoropadio i za sitnicu kaznio dete, sutra mu izjavljuje da ga voli, prekosutra mu nešto obeća kao mito, a sledećeg dana opet ga neprikladno kažnjava. Događa se i da se otac pridržava jedne vrste autoriteta, a majka druge. U ovakvom slučaju deca se trude da budu “diplomate” tj. da se prilagode i majci i ocu. A tada nije ostvarljiv cilj vaspitanja – izgradnja zrele, zdrave ličnosti.

Izvor: Znakovi pored puta

utorak, 23 avgust 2016 19:42

Moguće reakcije tokom adaptacije na jaslice

Objavila
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Polazak u jaslice je velika promena u životu malog deteta. Na Vama je zadatak da se pripremite na moguće reakcije deteta i situacije u kojima ćete se naći, kako bi detetu olakšali prelazni period. Time ćete olakšati i sebi jer je ovo prelazni period i za Vas, a odvajanje od deteta koje se teško adaptira će Vama biti možda čak i veći stres nego detetu.

Moguće reakcije tokom adaptacije na jaslice

Neka deca, posebno mlađa, otvoreno negoduju, burno plaču tokom rastajanja s roditeljima, odbijaju komunikaciju, otvoreno se bune protiv nove situacije…

Roditelji bi trebalo da znaju da je trenutak rastanka krizan i da se većina dece nakon što roditelj ode primiri i zaigra. Zato je važno pri rastanku biti odlučan i ne pokazivati nesigurnost.

Neka deca u prvim danima ulaze u sobu bez otpora, zainteresovana za nove igračke, da bi se otpor pojavio treći, četvrti dan, ili naredne nedelje, nakon što su shvatili da je odlazak u vrtić svakodnevan, a u njemu se još uvek ne osećaju sigurno.

Burno reaguju obično mlađa deca. Starija najčešće poslušno ulaze u sobu, ali veći deo dana ćute, stoje pored vrata, odbijaju komunikaciju s medicinskom sestrom i drugom decom.

Ponekad dete u vrtiću odbija hranu, teško se uspavljuje, nemirno spava i plačljivo je bez vidljivog razloga.

Neka deca reaguju regresijom u ponašanju. Dete koje je prohodalo opet pribegava puzanju, dete koje je nedavno uspostavilo kontrolu stolice, sada opet obavlja nuždu u gaćice, ono koje je komuniciralo rečima opet pribegava gestovima.

Razlog takvih reakcija nije zaostajanje u razvoju. U želji da bude zaštićeno dete bira ona ponašanja, koja mu nude veću sigurnost. Takve promene su prolaznog karaktera i nestaju kad se dete prilagodi novoj sredini, odnosno kada počne da se oseća sigurno.

Prvi dani u jaslicama

Poželjno je da prve dane (nekoliko nedelja) dete dolazi u jaslice na kraće vreme.

Raspored dolaženja dogovorite sa sestrama. Preporučuje se da dete jaslenog uzrasta prvi dan ostane do jednog sata, a kasnije se taj period postepeno produžuje, zavisno od samog deteta i njegovih reakcija. Detetu je potrebno vreme da se prilagodi na nov, nepoznat prostor i nove osobe. Zbog toga spavanje i popodnevni odmor u vrtiću odložite za kasniji period, kada se dete navikne na drugare, na medicinske sestre – vaspitače i kada počne da se oseća sigurnije.

Dozvolite detetu da sa sobom ponese igračku koja mu pruža osećaj sigurnosti, omiljeno ćebence, plišani meda… Ove igračke mogu pomoći detetu da premosti jaz između kuće i vrtića.

Tokom početnog perioda prilagođavanja na vrtić, odložite kod svog deteta učenje novih oblika ponašanja (navikavanje na nošu, odvikavanje od flašice, cucle…).
Ako željeno ponašanje nije usvojeno do polaska u jaslice, nije ga dobro podsticati tokom perioda prilagođavanja, nego to ostavite za vreme kad se dete prilagodi novim promenama u svom životu.

Vrlo je važan jutarnji rastanak u jaslicama. Budite smireni, nikako detetu ne pokazujte svoju zabrinutost, ili žalost što ga ostavljate.
Dete to može primetiti pa će se i ono tako osećati. Rastanak se ne sme odlagati u nedogled. Dugo smirivanje deteta, ili ponovno vraćanje se ne preporučuje jer će dete ubuduće plakati duže očekujući da se roditelj vrati.

Po povratku iz vrtića, dobro je da više vremena provodite sa detetom. Šetajte se, igrajte se, pričajte mu priče, pružite mu nežnost, pokažite svoje interesovanje za njegove doživljaje iz vrtića.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Strana 1 od 13

Prijavljivanje/Registracija