sreda, 24 decembar 2014 01:28

Deca i sport

Objavio
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

 

Velika sportska takmičenja i uspesi naših sportista kod dece bude želju za bavljenjem sportom, a kod roditelja ambicije da jednog dana i njihovo dete donese kući medalju kojom će se oni ponositi. Aktuelni šampioni i njihov status u društvu često i utiču na izbor sporta kojim će se mnoga deca baviti. To na žalost nije uvek i najbolje rešenje za dete pa uslede velika razočarenja.

Kako se danas više ne trenira u sportskim sekcijama u školama, već isključivo u klubovima što podrazumeva materijalne izdatke, roditelji često ne dozvoljavaju deci da prestanu sa treniranjem kada ona to više ne žele. Pored svih pozitivnih strana sporta, sportska aktivnost koja ne odgovara detetu može da ugrozi njegovo zdravlje. Nekada je dete previše malo ili nedovoljno motorički spremno, a nekada prosto nije talentovano pa ne može da ispuni zahteve koji se pred njega postavljaju. Pored fizičkog napora koji može da dovede do nepravilnog rasta i razvoja i psihički stres kome je dete izloženo ostavlja posledice. Nije lako podneti poraz i odgovornost za neuspeh ekipe, ali ni uspeh i obaveze koji on nosi. Ovo je prevelik teret za nezrelo dete koje bi još uvek trebalo da se spontano igra sa svojim vršnjacima.

Ne krivite dete

Dok dete ne prohoda odrasli su usmereni na njegov motorni razvoj, stvaraju mu odgovarajuće uslove, stimulišu ga, hvale i nagrađuju. Kada se to konačno dogodi svi odahnu jer je dete prohodalo i prepuste ga sticaju okolnosti koji će uticati na njegov dalji razvoj motorike.

Sa polaskom u školu u prvi plan dolazi umni razvoj kada se roditelji ponovo angažuju dok je motorni razvoj i dalje prepušten slučaju. U ovom uzrastu se najčešće deca uključuju u neku sportsku aktivnost. Tada mogu da nastanu problemi kada dete ne može da uradi nešto što druga deca mogu. Pri tom je dete svesno svoje različitosti u odnosu na druge i neće ni da pokuša. Roditelj uglavnom prvo okrivi dete, da je trapavo, lenjo, neće da se potrudi, ili svali krivicu na drugog manje spretnog roditelja kaže "da je dete na njega".

Ovo je momenat kada se "otkrivaju i deformiteti koštano-mišićnog sistema", ravna stopala, kriva kičma, kokošije grudi, X noge, oni su uglavnom prisutni već duže vreme ali ih roditelji, a često i lekari nisu prepoznali do tada.

Šta sve dete može...

Od kako je prohodalo do navršene treće godine dete je usavršilo hodanje, trčanje, savladavanje prepreka, penjanje uz i silaženje niz stepenice bez pridržavanja, skakanje, stajanje na jednoj nozi, bacanje i šutiranje lopte i sada počinje da vozi tricikl.

Do navršene pete godine može da nauči da pliva, vozi bicikl na dva točka, kliza, vozi rolere i da skija. Petogodišnjaci su neustrašivi, puni energije, neumorni i većina će ovladati ovim veštinama ako imaju prilike da se oprobaju. Nekima će biti potrebna pomoć u vidu ohrabrenja jer nemaju sva deca dovoljno samopouzdanja da bi se upustila u nešto nepoznato. Roditelji moraju da poštuju detetove želje i mogućnosti ali i da ličnim primerom pokažu kako se nešto radi bez velikih očekivanja da će dete odmah to uspeti.

Do puberteta bi sva deca trebala da se bave lakom atletikom, da nauče da pravilno trče, skaču u dalj i u vis, što je neophodno za većinu sportova i istovremeno omogućava pravilan fizički razvoj. Smatra se da od dvanaeste godine deca mogu da počnu da ozbiljno i redovno treniraju sport za koji imaju psihofizičke predispozicije i afinitet jer su tek tada u stanju da uče i usavršavaju tehnike, kao i da postižu određene rezultate.

Sport je igra!

Danas je granica započinjanja bavljenja sportom drastično pomerena na mlađi uzrast što se na žalost često završava ozbiljnim fizičkim povredama i psihičkim traumama sa dugotrajnim posledicama. Deca treba da nauče da igraju fudbal na poljani sa vršnjacima, basket na terenu ispred zgrade, vaterpolo na letovanju, hokej na zaleđenom školskom dvorištu u društvu svojih vršnjaka. Sport za malu decu treba da bude pre svega igra, zabava u kojoj rezultat nije bitan. Cilj treba da bude postizanje gola ili koša, učenje pravila igre a ne kako pobediti protivnika.

Kako izabrati pravi sport?

Malu decu treba usmeravati na sportove za koje na prvi pogled nisu, a to znači da gojazna deca treba da plivaju, voze bicikl, jašu konje, rade sve ono što će dodatno sagorevati kalorije a u čemu će uživati. Ukoliko dete ima problem sa koordinacijom, kruto je, sporo, džudo i slični sportovi će uticati da se njegove sposobnosti poboljšaju.

Stidljiva deca koja se teško uklapaju, kroz igranje fudbala, košarke, odbojke i rukometa brzo će postati deo tima i u isto vreme će ojačati mišiće stomaka i nogu.

Kada dete ovlada nekom veštinom uglavnom poželi da nauči nešto drugo i to mu svakako treba omogućiti. Potreba da se oproba u raznim stvarima znači da je dete zdravo i da se normalno razvija. Roditelji se uglavnom protive ovim promenama jer su već kupili skupu opremu za jedan sport a dete sada hoće na neki drugi. Ili nemojte unapred previše ulagati u nešto što dete nije ni tražilo ili jednostavno to prodajte ili poklonite nekome, ali nemojte kočiti detetov razvoj.

Deca sa deformitetima i sport

Ukoliko dete ima deformitet kao što su ravna stopala, kifoza, skolioza, deformitet grudnog koša to nije prepreka za bavljenje sportom ali je neophodno uključiti ga u program korektivne gimnastike. Danas je sve više i dece i odraslih sa problemima vezanim za kičmeni stub. Način života u kome je sve manje fizičke aktivnosti utiče na pojavu deformiteta već kod dece predškolskog uzrasta. Ciljanim korektivnim vežbama i plivanjem utiče se na pravilan rast i razvoj deteta i priprema ga za nesmetano bavljenje sportom.

U zavisnosti od vrste deformiteta potrebno je odabrati i sportsku aktivnost koja neće da potencira deformitet, na pr.ako dete ima skoliozu ne preporučuje se sport koji forsira jednu stranu tela na račun druge. Ukoliko ima kifozu sportovi koji nameću povijanje leđa svakako nisu dobri. Za decu sa ravnim stopalima biće teško da postignu dobre rezultate ukoliko treba brzo ili dugo da trče. Zato je važno konsultovati stručnjake kako bi se utvrdilo kojim sportom dete ne bi trebalo da se bavi, kako bi se izbegla situacija u kojoj dete radi nešto što voli a to loše utiče na njegovo zdravlje. Nisu retki momenti kada roditelj mora da odluči da li da detetu uskrati dalje treninge ili da ga izloži riziku sa trajnim posledicama.

 

centarsm.co.rs

Pročitano 1596 puta Poslednji put izmenjeno sreda, 24 decembar 2014 01:39

Prijavljivanje/Registracija