Često se kaže da su u roditeljstvu dani dugi, a godine kratke. Divan video koji je osvojio svet ističe upravo one obične dane koji mamama izgledaju beskrajno dugo i to šta oni zapravo znače deci.

U čast Dana majki, vloger Esther Anderson kreirao je ovaj video koji kako jedan običan dan izgleda iz dve perpektive – prvo iz mamine, a onda iz ćerkine.

Dok je mama umorna i istrošena pokušavajući da sve postigne i pred očima su joj samo oni teški momenti, uspomene njene male ćerke pokazuju nešto sasvim drugo. Ona se seća samo lepih trenutaka dana koji je protekao.

Ono što je nama, odraslima, možda normalno, za njih je magija. Za njih je to, možda, najbolji dan u životu.

 

Izvor: http://zelenaucionica.com/video-koji-je-osvojio-svet-kako-jedan-obican-dan-vidi-mama-kako-dete/?lng=lat

 

Objavljeno u Deca

"Veoma fini" i "vrlo ljubazni" ljudi često su oni koji izbegavaju konflikte po svaku cenu. Pravilan razvoj deteta treba da omogući i sukobe sa roditeljskim željama... evo zašto!

Za razliku od ljudi koji u konfliktnim situacijama čine jednu krajnost tako što od drugih zahtevaju da im iznova i iznova zadovoljavaju svaku želju, postoje i oni koji spadaju u drugu krajnost po tome što se u svakom konfliktu povlače i popuštaju drugoj strani. Socijalna okolina one prve doživljava kao „nezgodne" ili „teške", a ove druge kao „veoma fine" i „vrlo ljubazne" ljude.

Ljudi koji stalno povlače svoje želje pred željama drugih imaju nizak kvalitet života.

Postoje dva glavna razloga zbog kojih neko izbegava svaki konflikt. Prvi je kada neko veruje da bi ga, u slučaju da se suprotstavi očekivanjima i željama drugih, ti drugi odbacili. Osoba misli: ako se suprotstavim drugima, oni će me odbaciti i ostaću sasvim sam. I zato osoba prigušuje i potiskuje vlastite želje kako bi ugodila drugima i bila prihvaćena.

Ovakvo ponašanje u konfliktima je u najvećem broju primera naučeno u detinjstvu kod kuće. Roditelji su detetove pokušaje da odbije ili izvrda njihove zahteve „kažnjavali" ignorisanjem deteta, pretnjom odbacivanjem ili su ga etiketirali kao lošu osobu. Za pravilan razvoj je važno da roditelji dozvoljavaju sukobe svojih i detetovih želja i da detetovo odbijanje nekih njihovih želja ne tumače kao negaciju ljubavi, nezahvalnost ili bezobrazluk. Iako dete treba da sluša roditelje u mnogim stvarima, mora mu biti dozvoljeno da u nekim stvarima odbije te želje bez posledica.

Drugi glavni razlog za izbegavanje svakog konflikta jeste to što osoba koja izbegava smatra da bi svojim odbijanjem „povredila" drugoga, zbog čega bi drugi bio tužan i neraspoložen, a ona bi bila kriva za takvo njegovo emotivno stanje. U konfliktnoj situaciji osoba bira: ili da zadovolji svoju želju i oseti krivicu za nastalu tuđu patnju, ili da popusti drugome kako ne bi osetila osećanje krivice.

Ovakav mehanizam je veoma čest kod odraslih koji su u detinjstvu bili predmet „emocionalne ucene": „Ako ne učiniš to i to, mama će biti veoma tužna." Kada neko jednom usvoji mehanizam, primenjuje ga kasnije u životu i na sve ostale ljude.

Na početku malo dete nije svesno emotivnih posledica koje ima njegovo ponašanje na druge ljude. Ono tek kasnije otkriva da drugi ljudi imaju osećanja i da reaguju prijatnošću ili neprijatnošću na njegove postupke i izjave. Nakon toga ono počinje da razvija saosećanje, sažaljenje i samilost prema drugima, ali i da se oseća odgovornim za osećanja drugih. U sledećoj razvojnoj fazi dete više ne gleda u osećanja drugih, već u to da li je imalo ili nije imalo pravo da nešto uradi. Ono tada počinje da oseća krivicu samo ako nije imalo pravo na neki postupak zbog kojeg se drugi loše osećaju. Ako roditelji stalno „emocionalno ucenjuju" dete, ono nauči da stalno gleda u osećanja drugih kako ne bi bilo krivo za konflikt.

Izvor: Politika

 

Objavljeno u Od kolevke do diplome
utorak, 23 avgust 2016 19:57

OSAM VRSTA (LAŽNIH) AUTORITETA RODITELJA

Pored toga što neki roditelji ne ostvaruju svoj autoritet, postoje i oni koji organizuju autoritet na pogrešnim osnovama.

Piše: Dijana Čović

Svaki roditelj treba da bude i vaspitač svog deteta, a da bi to postigao on mora, između svega ostalog, imati autoritet, koji mora izgraditi.

I otac i majka u dečijim očima moraju imati autoritet. Majka ne bi trebalo da se poziva isključivo na autoritet oca, jer time ugrožava svoj autoritet kod deteta. Situacija kada majka često govori: “Reći ću tati šta si radio danas i on će te kazniti”, i slično, ukazuje da majka nema autoritet kod svog deteta. Uloga oca ne sme se prenaglasiti u odnosu na ulogu majke, i obrnuto, jer oni oboje imaju svoje uloge i dužnosti u procesu vaspitanja.

Kakav roditelj, takvo i dete

Pored toga što neki roditelji ne ostvaruju svoj autoritet, postoje i oni koji organizuju autoritet na pogrešnim osnovama.

Lažni autoriteti roditelja

Pretežni cilj roditelja koji se na ovaj način postavljaju jeste da ih deca slušaju. Takav stav je u samoj osnovi pogrešan. Cilj mora biti samo jedan, a to je pravilno vaspitavanje, usmeravanje dece. Porodica treba da izgradi vaspitanu ličnost, a vaspitana i poslušna ličnost nije uvek jedno te isto. Ona deca koja su ispravno vaspitana umeće razumno da prilagode svoje ponašanje, što nije slučaj kod one dece koja su isključivo učena da budu poslušna i koja shodno tome teško razlikuju dobro od zla.

Nevaspitana deca su sistemski zaštićena i njima niko ništa ne može

U slučaju lažnog autoriteta, dokle god su deca poslušna roditelji prividno spokojno žive. Međutim, u praksi se gotovo uvek ispostavi da ni spokojstvo, ni poslušnost ne traju dugo. Ako roditelji u procesu vaspitanja svoje dece i postignu relativnu poslušnost, često su svi ostali ciljevi vaspitanja zanemareni, jer deca postaju slabi ljudi koji uvek traže neki viši autoritet koji će umesto njih donositi važne odluke.

Postoji više vrsta lažnog autoriteta. Mi ćemo ovde razmotriti neke od njih, a ujedno ćemo ukazati na svojstva i funkcije pravog autoriteta. Cilj ove analize jeste da, između ostalog, preispitamo svoje principe vaspitanja, i da ih menjamo ukoliko nisu ispravni. Na potencijalne pogrešno zasnovane autoritete upućuje nas ruski pedagog Makarenko koji je izvršio njihovu klasifikaciju:

Autoritet ugnjetavanja – Ovo je najbizarnija vrsta autoriteta od koga uglavnom prisutna kod očeva. Najčešće u zlostavljanju dece učestvuju roditelji koji su sami bili lišeni osećanja ljubavi, pa to ispoljavaju kroz negativan emocionalan stav prema svojoj deci. Takav roditelj najčešće sadistički ponižava dete, vređa ga ružnim rečima, naziva ga pogrdnim imenima, izruguje mu se i obično poseže za fizičkim kažnjavanjem.

Na ovaj način deca se ne vaspitavaju, već se samo uče da se drže podalje od roditelja, koji za njih predstavljaju pretnju. Ugnjetavana dece neretko postaju moralni slabići, ili pak tirani, i oni u toku daljeg života na neki način pate zbog nedostatka ljubavi koji su doživeli u svom detinjstvu.

Kako Amiši vaspitavaju decu koja pomažu u domaćinstvu

Poznati glumac Marlon Brando o svom ocu je kazao sledeće: “Moj otac je bio zastrašujuće ćutljiv, mračan, ljutit – pravi grubijan. Voleo je da izdaje naređenja, i nikada me nije nagradio nekom rečju, pogledom ili zagrljajem. Verovatno iz tog razloga ja u sebi nosim averziju prema autoritetu.”

Na osnovu ovakvog ponašanja roditelja, kod dece se javlja mržnja prema autoritetima, budući da se u ovom slučaju radi o zloupotrebi funkcije vaspitača i roditelja.

Autoritet rastojanja – Ima takvih roditelja koji smatraju da sa decom treba što manje komunicirati. Ukoliko se javi potreba za razgovorom onda treba nastupiti u ulozi starešine – da bi deca bila poslušna. Ova vrsta autoriteta češća je u porodicama “intelektualaca”. Tu otac redovno ima nekakav zaseban kabinet iz kojega se retko pojavljuje, poput “prvosveštenika”, dok sa decom komunicira isključivo preko majke. Ima i majki koje se tako ponašaju. One imaju svoj život, svoje interese i ambicije, a o deci se uglavnom brine baka, a ponekad čak i kućna pomoćnica. Očigledno je da je ovakav odnos sa detetom pogrešan i da ovakva porodica nije razumno organizovana.

Svakako, ni ovo nije pravi autoritet već samo ispoljena sebičnost, u kojoj roditelji ne žele da se brinu i da vide dečije potrebe, već samo svoje sebične interese.

Autoritet pedantizma – U ovom slučaju roditelji previše očekuju od dece. Oni su ubeđeni da deca treba svaku roditeljsku reč da slušaju sa strepnjom i da je njihova reč – svetinja. Svoja naređenja oni izdaju hladnim tonom i očekuju bespogovornu poslušnost. Takvi roditelji se boje toga da deca ne uvide da su oni pogrešili. Na primer, u slučaju da je roditelj kaznio dete, a kasnije se ispostavi da dete nije krivo, ili nije krivo u toj meri, on svejedno neće povući svoju kaznu: Kada je on nešto jednom rekao tako mora biti.

Roditelji ne žele da deca uvide da i oni mogu da pogreše. Međutim, istina je da mi često grešimo, a to se ne može sakriti. Tako ovakvim stavom roditelji samo povređuju decu i gube autoritet i poštovanje kod njih.

Biti roditelj znači pripremati mlado i nezrelo biće za život

Autoritet rezonerstva – U ovom slučaju roditelji guše dečiji život beskrajnim pridikama i poukama. Umesto da kažu detetu nekoliko reči, možda čak i u šaljivom tonu ili ako treba strogim, roditelj mu naređuje da sedne naspram njega i da sluša njegovu beskrajnu pridiku. Ovakvi roditelji su uvereni da se u poukama sastoji glavna pedagoška mudrost. Ali oni zaboravljaju da deca nisu odrasli ljudi i da ona, mnogo više nego odrasli čovek, reaguju emocionalno. Zato roditeljske pridike prolaze bez efekta. Deca ne razmišljaju toliko o onome šta im se kaže, koliko o načinu na koji im se govori.

Autoritet “ljubavi” – Ovo je najčešća i najštetnija vrsta lažnog autoriteta. Takvi roditelji se najčešće rukovode idejom da detetu treba osigurati bezbrižno i radosno detinjstvo i zato preteruju u ugađanju, maženju i uskraćivanju obaveza i zadataka. Posledica takvog ponašanja je stvaranje malog egocentrika koji vrlo brzo nauči da nameće svoju samovolju i diktira životne sadržaje.

Ne mogu se deca knjiški vaspitavati

Pošto im pružaju puno “ljubavi” oni očekuju da im se uzvrati. Zato, ako ih dete u nečemu ne posluša, odmah pitaju: “Znači ne voliš me?” Roditelji tada prate izraz dečijih očiju i traže nežnost i ljubav. Često u dečijem prisustvu govore poznanicima: “On mnogo voli tatu i mamu.” Dete vrlo brzo nauči da manipuliše ovom “potrebom” roditelja. Ona primećuju da ih mogu po volji varati, samo to treba činiti sa nežnim izrazom. Mogu ih čak i zaplašiti, samo se treba naduriti i pokazati da “ljubav” počinje da prolazi. Takođe, dete vrlo rano počinje da shvata da se ljudima može udvarati.

Zbog svega ovoga ovo je vrlo opasna vrsta lažnog autoriteta. Ovako odrastaju neiskreni i lažljivi egoisti, i vrlo često sami roditelji bivaju prve njihove žrtve.

U jednom obdaništu imala sam prilike da se susretnem sa ovakvim načinom ponašanja roditelja: naime, svaki put kada su dolazili po dete oni su ga pitali: “Da li voliš mamu?”, ili: “Da li voliš tatu?”, u zavisnosti ko je došao. Dete je nekad odgovaralo da ih voli, posle čega su oni izgledali zadovoljno, a kada bi im reklo da ih ne voli oni su se rastužili. Oni bi toga trenutka učinili sve da bi im dete reklo da ih voli – iz džepa bi vadili slatkiše, igrali bi se s njim samo da bi povratili “ljubav”. Jednom prilikom dete je bilo nevaljalo i zbog toga dobilo malu pridiku od strane vaspitača. Ono se tada naljutilo pa je besno počelo da viče: “Ne volim te, ne volim te…”, smatrajući da će vaspitač učiniti sve samo da ponovo pridobije njegovu “ljubav”. Međutim, kada je vaspitač blago upitao: “Pa šta ako me ne voliš?” – dete je prestalo da viče i širom otvorenih zenica začuđeno gledalo vaspitača, jer je naučilo da na taj način manipuliše i kažnjava druge.

Ovakav pogrešan odnos sa roditeljima deca će kasnije, kad odrastu, pokuštavati da uspostave i sa drugim ljudima.

Autoritet “dobrote” – U ovom slučaju dečija poslušnost takođe se organizuje kroz dečiju “ljubav”, ali se ona ne izaziva poljupcima i milovanjem, već popustljivošću i neprincipijelnošću roditelja. Tata ili mama sve dozvoljavaju, nijedna žrtva im nije prevelika, nisu “trvdice”, oni su “izvrsni roditelji”.

U suštini, oni se boje svakog sukoba, više vole “porodični mir” i spremni su bilo šta da žrtvuju samo da “sve bude u redu”. U ovakvoj porodici deca uskoro počinju da komanduju svojim roditeljima, a roditeljsko neprotivljenje daje najširi zamah dečijim hirovima i prohtevima. Ponekad roditelji pokušavaju da pruže izvestan otpor, ali obično kad već bude kasno, kad se u porodici već formirala pogrešna praksa.

Sećam se jedne posete mladom bračnom paru koji je imao trogodišnjeg sina. Dečak se naizgled mirno igrao, a onda se odjednom naljutio i počeo da razbacuje sve oko sebe. Obarao je sve što mu se našlo pod rukom, a onda kada je u sumanutom besu sve razbacao po podu uspeo je čak da obori i sto. Kada se, zatim, osvrnuo oko sebe uvideo je da više nema ništa da sruši i počeo je histerično da plače. U tom trenutku otac je “zaštitnički” zagrlio svog malog, “dobrog” sina i molio ga da ne plače.

Ovakva deca se uče da ne poštuju nikakav autoritet i da sve u životu rade po svome. Tako postaju sebični i nesrećni ljudi.

Autoritet “prijateljstva” – Često se roditelji dogovore da će se prema deci postaviti kao prema “prijateljima”. Uopšte uzev to je dobro, ali ipak roditelji treba da ostanu najstariji članovi porodičnog kolektiva, a deca vaspitanici. Ako prijateljstvo pređe ove granice, vaspitanje prestaje ili se započinje suprotan proces: deca počinju da “prevaspitavaju” roditelje. U ovakvim porodicama deca svoje roditelje nazivaju “ćale” i “keva” i ismevaju ih, a o redu i poslušnosti ne može biti ni govora. Ovde nema ni prijateljstva, jer prijateljstvo je nemoguće bez uzajamnog poštovanja.

Često se roditelji toliko užive u ulogu prijatelja svoje dece, da u vreme kada deca postanu adolescenti i kada imaju svoj svet i svoje poglede, roditelji smatraju da treba da se ponašaju i oblače kao i njihova deca. Ovakvim svojim stavom i ponašanjem oni samo postaju predmet za ismevanje i deca ih se stide.

Svojoj deci roditelji treba da budu prijatelji na koje će uvek moći da se oslone i da traže savet ili razumevanje, ali uvek treba da budu jasno definisane uloge.

Autoritet podmićivanja – Ovo je najnemoralnija vrsta autoriteta, kada se poslušnost kupuje darovima i obećanjima. Razume se, u porodici je potreban neki podsticaj, nekakva vrsta nagrađivanja, ali ni u kom slučaju se ne treba kupovati poslušnost dece i dobar odnos prema roditeljima. Deca se mogu nagrađivati za dobro učenje, za izvršenje nekog zaista za njih teškog rada. Ali ni u kom slučaju deca se ne smeju podsticati obećanjima i poklonima da izvršavaju svoje obaveze. Deca se vrlo brzo nauče da ucenjuju svoje roditelje, a njihove želje vremenom postaju sve veće.

Razmotrili smo nekoliko vrsta lažnog autoriteta. Ima ih još, ali često se događa da roditelji uopšte i ne misle ni o kakvom autoritetu već prepuštaju proces vaspitanja slučaju. Na primer, danas se roditelj razgoropadio i za sitnicu kaznio dete, sutra mu izjavljuje da ga voli, prekosutra mu nešto obeća kao mito, a sledećeg dana opet ga neprikladno kažnjava. Događa se i da se otac pridržava jedne vrste autoriteta, a majka druge. U ovakvom slučaju deca se trude da budu “diplomate” tj. da se prilagode i majci i ocu. A tada nije ostvarljiv cilj vaspitanja – izgradnja zrele, zdrave ličnosti.

Izvor: Znakovi pored puta

Objavljeno u Deca

Svaki roditelj se bori da odgaju dete koje će biti uspešno, ali je izuzetno važno da budemo svesni da postoje i određena tipska ponašanja roditelja koja mogu da uspore decu i spreče ih da iskažu svoj puni potencijal. Članak sa stranice www.powerofpositivity.com, nam otkriva osam nenamernih tipskih ponašanja roditelja koja sprečavaju decu da se razviju u potpuno odrasle, uspešne osobe.

Svaki roditelj može da razvije uspešno dete, što nam mnogi primeri i dokazuju. Čak i dete koje potiče iz nasilne porodice može da postane izuzetna odrasla osoba koja će biti odličan umetnik, pisac, profesor, sportista, naučnik, filozof ili ekspert u bilo kojoj oblasti za koju se odluči.

Šta pospešuje uspešan razvoj deteta je diskutabilni, ali svi znamo da je otpornost ključna osobina koju odrasla osoba može da poseduje i da se ona uči upravo u toku detinjstva. Šta god da učite ili ne učite svoje dete, postarajte se da ih naučite kako da se oporave od manjih ili većih zastoja koji su neizostavni delovi svačijeg života.

Roditelji imaju dobre namere ali ipak greše, kao i svi. Budite blagi prema sebi ako pogrešite, ali dozvolite da vaša deca to znaju i iskoristite to kao priliku da učite zajedno sa njima. Upoznajte se sa osam tipskih ponašanja roditelja koja sprečavaju decu da budu uspešna.

Osam različitih tipskih ponašanja roditelja koji sprečavaju decu da budu uspešna

Svaki čovek može da se seti načina na koji su se njegovi roditelji ponašali, a koji mu nije pomogao da postane uspešna odrasla osoba. Izbegavanje ovih osam tipskih ponšanja je ključ da usmerite dete ka uspešnom odrastanju.

1. Obeshrabrivanje u probanju novih stvari

Jedno od ponašanja roditelja koji zadržavaju decu na putu kao uspehu je kada ih obeshrabrujete da probaju nove stvari ili razviju nove veštine. Ponekad, roditelji imaju najbolje namere kada uskraćuju nešto, kada su duboko ubeđeni da će dete doživeti neuspeh. Kako bilo, neuspeh je takođe važan deo života i učenje da se dete izbori sa tim na pozitivan način je važno za dalji uspeh u životu.

2. Prezaštićenost

Radeći bilo šta za vašu decu što su ona sasvim sposobna da urade sama, i što bi trebalo da urede kako bi se razvili u funkcionalnu osobu, je tip ponašanja koji sprečava dete da bude uspešno. Primer prezaštićenosti je kada perete i peglate veš vašem tinedžeru ili čak mladom odraslom.

3. Divljenje malim stvarima

Verovali ili ne, i preterano divljenje može da spreči date da bude uspešno. Hvaljenje sitnih postignuća koja su deca savladala neće ih motivisati da guraju sebe napred i postižu sve više i  više. Na primer, divljenje detetu od osam godina koje se samo obuklo neće ga ohrabriti da se tako ponaša bez pohvale. Fukusirajte pohvale i divljenja na značajna postignuća koja dete ostvari.

4. Obeshrabrivanje prijateljstava

Naknadna istraživanja predhodno dobijenih rezultata istraživanja o neprilagođenim oblicima roditeljskih ponašanja utvrdila su da su za pozitivne rezultate kod uspešne dece uključeni roditelji koji su im pomogli da se uklope među vršnjačke socijalne grupe. Dobra prihvaćenost unutar vršnjačkih grupa je od izuzetnog značaja za uspeh i smanjenje stresa kod dece.

5. Helikopter roditelji

Vođenje računa o svakom koraku koje dete napravi je samo iritantno, nego vodi i dete ka nesrećnom i pogrešnom zaključku: mama ili tata ne veruju u moju sposobnost da budem uspešan samostalno. Na žalost, ovakav tip roditeljstva vodi decu da neveruju u svoje sposobnosti i kada je rizik minimalan, čak i kada su sasvim sposobni da nešto samostalno urade.

6.  Previše strogo roditeljstvo

Istraživanje koje je sproveo University College London utvrdilo je da prestrogo roditeljsko ponašanje utiče na nivo samokontrole kod dece i da ti uticaji traju, nadovezuju se i izazivaju dalje probleme kasnije u životu. Istraživači tvrde da ovakav tip vaspitanja izazivaju probleme i kod dečaka i kod devojčica. Niži nivo samokontrole je rezultat strogog nadgledanja dečijeg ponašanja, previše zabrana i granica datih deci. Omogućavajući deci, posebno kada nauče da upravaju svojim ponašanjem u granicama koje su već savladali, da dožive sve veću slobodu je ključno na njihovom putu ka uspešnom odrastanju.

7. Obeshrabrivanje iskazivanja emocija

Zdrav odnos između roditelja i dece je obostrono koristan i za roditelje i za decu. Ravnoteža davanja i uzimanja u njihovom ranom odnosu je jedan od najboljih pokazatelja dečijeg uspeha. Da bi se izgradila ovakva veza, iskren razgovor o svim frustracijama, brigama, strahovima, i stvarima koje uznemiravaju možete pomoći deci da uče i o negativnim osećanjima i kako da se izbore sa njima bez njihovog suzbijanja.

8. Kada se ne vežba ono što se uči

 

Sa svim uputstvima i smernicama koje roditelji daju deci, deca uvek posmatraju da li se ponašanje roditelja poklapa sa onim što ih uče. Ako vi ne delite sa drugima, ali učite vašu decu da to čine, ona primaju mešane poruke i mogu samo da stvore konfuziju u svojim glavicama šta je zaista ispravno. Dakle, svakodnevno, svojim primerom vežbajte naučeno sa decom.

 

Izvor: https://www.powerofpositivity.com/8-parenting-behaviors-keep-children-successful/

Objavljeno u Od kolevke do diplome
utorak, 09 avgust 2016 14:03

Kad se ceo svet zaigra u neobičnoj laži

Jedna bezazlena laž kojom su roditelji hteli da poštede svog mališana od tuge za izgubljenom igračkom, poprimila je za samo nekoliko dana neviđene razmere.

Dečak je bio veoma vezan za svog plišanog slončića. Međutim, jednog dana se vratio kući bez njega, a roditelji nisu imali pojma gde im je ispao, ili ostao zaboravljen. Nakon bezuspešne potrage rekli su dečaku da slonče nije nestalo, nego je otišlo na putovanje da upozna svet. Naravno, dete je imalo bezbroj pitanja.  Želeo je da zna gde je njegov prijatelj otputovao, šta sad radi, sa kim se druži i da li je dobro. 

Jedan od prijatelja njegovih roditelja priču je postavio na Reddit, i prokomentarisao kako bi bilo lepo da neko ko se snalazi u programu Photoshop napravi par montaža na kojima deluje kako se slonče sjajno provodi na putovanju. Verovao je da bi to oraspoložilo dečaka i uverilo ga da je njegov drugar dobro. Postavio je originalnu sliku slončeta, za slučaj da neko poželi da mu pomogne u misiji. 

Odziv je neverovatan. Za samo nekoliko dana na hiljade ljudi iz celog sveta je počelo da "teleportuje" slonče na neverovatne lokacije:

Na neobično putovanje krenuo je paraglajderom.

I naravno, prvo je otišao da upozna svoje rođake

A onda pomislio da bi bilo dobro da obiđe pingvine na Antarktiku

U Londonu se sprijateljio sa medom

Ludo se provodio na Ibici

U Egiptu paradirao na kamili

Na Machu Pichu su ga sačekale lame

Fino društvo našao je i u Irskoj

Istražio je dno okeana

U Lisabonu se ponašao krajnje neodgovorno!

Čuo je da u Japanu cveta trešnja, pa je rešio da ni to ne propusti

A onda je iz ruke najpoznatije Amerikanke posmatrao Njujork

U Norveškoj se oprobao kao Viking i plovio sa kitovima

U Francuskoj je dobro jeo, i naučio da kuva

U Kambodži je upoznao budizam

U Španiji se pridružio hrabrim toreadorima

A malo je i vladao svetom

Na Euro 2016 igrao je za Vels

A na Novom Zelandu odigrao maorski haka-ples sa ragbi timom

Dobro se odmorio na Havajima

Pa otišao čak na Mesec!

Ovo je samo mali deo od nekoliko hiljada postavljenih foto-montaža na temu "slončetovih putopisa". U međuvremenu, neobična svetska zajednica Photoshop "lažova" je našla gde je moguće kupiti identično slonče. 

Čini se da će se danas najpoznatiji plišani svetski putnik, osvežen i lep "kao nov" ipak vratiti svom malom vlasniku, ali tek kad on dobro nauči geografiju prateći svetske pustolovine svog ljubimca!

 

Izvor: http://www.medias.rs/kad-se-ceo-svet-zaigra-u-neobicnoj-igri-lazi

Objavljeno u Vesela soba

U poslednje tri decenije dvadesetog veka se uvrežio novi način vaspitavanja dece, koji je doneo dva nova problema – prezaštićeno dete i razmaženo dete, piše Zoran Milivojević. Tek sada, kada je dovoljno veliki broj tako vaspitane dece odrastao, možemo jasno sagledati kolika je šteta napravljena.

Objavljeno u Deca

Znači, porodili ste se. Da, dobili ste najdivniji poklon na svetu i sa njim najlepšu ulogu na svetu. Ali, nemojmo se lagati – u prvim danima (nedeljama) nakon porođaja ta roditeljska uloga deluje i kao najteža od svih. Jel tako? Sigurno se trudite da osetite sve te leptiriće u stomaku i srca u očima, ali vam baš nešto i ne ide. Najdominantniji osećaj je preplavljenost – strahovima, osećanjem neadekvatnosti, manjkom samopouzdanja, krivicom, iziritiranošću. Možda vam je poljuljan i odnos sa partnerom (a u filmovima svi tako deluju srećno i „happily ever after“ odmah nakon porođaja, uključujući i bebu koja smireno spava i ne zaplače ni na tren).

Šta mami ne treba u prvim danima?

Kao da sve prethodno navedeno već ne predstavlja puno izazova, vi svakodnevno morate da se borite i sa pritiskom i pametovanjima ljudi oko vas. Pisano je puno tekstova o svim tim smešnim rečenicama koje vam serviraju, preko pouka i naredbi koje dobijate, kao i o savetima koji vam trebaju a koje nikako ne dobijate. (Jedan takav poučan tekst možete pročitati i kod Angeline na blogu).

Međutim, svaka novopečena i zbunjena majka se neretko susreće i sa određenim rečenicama koje dobije onako usput od ljudi. To su neke rečenice (ili pitanja) koje vam ljudi bez razmišljanja upute – jel se to „tako mora“ ili jer ne znaju šta drugo da kažu. Rečenice koje su za njih ništa ili izrečene „radi reda“, a  vama su u tom trenutku sve. Vama i vašem samopouzdanju.

  1. Čuvena tri pitanja

Prvo te i stranac na ulici pita „Da li dojiš?“. Nedugo posle stiže i pitanje „Jel spava?“. Nisi se još ni oporavila od formulisanja odgovora na neko od prethodno dva, kad ono evo ga „Jel jede?“. Ne, ne želim da dam sopstveno mleko svom detetu. Ne, kome uopšte treba san. I konačno, ne dajem mu hranu. Što bih?

Svaka majka zna da su retke žene koje bi u prvim mesecima u cugu mogle da potvrdno odgovore na sva tri pitanja. Većina njih se muči bar sa jednim od prethodno navedenih. I kad kažem „muči“ to bukvalno i mislim. Uspostavljanje dojenja, spavanja ili redovne ishrane su radnje koje znaju da potraju i mesecima (da ne kažem godinama) i uz njih ide i isto tako dug proces prihvatanja neuspeha u tom oblastima, uz intezivan rad na tome da taj neuspeh majka ne poveže sa slikom sebe kao neuspelog roditelja. Potrebno je puno vremena da se majka saživi sa zaključkom „Hej, kod svakog deteta mora nešto da ne štima. To nema veze sa mnom kao roditeljem.“ i česta usputna pitanja o tim osetljivim temama nikako joj u tome ne pomažu.

      2. „U moje vreme…“

Drugim rečima: „Sve što je novo, ne valja!“ Ili one rečenica tipa: „Vi mladi samo čitate i filozofirate. U naše vreme mi smo radili to i to i vidi vas – šta vam fali!?“ Dobro onda, ako se vekovima ništa nije promenilo u svetu oko nas, u kulturi i načinu življenja, hajde onda opet svi da se skinemo goli, da uzmemo sekire u ruke i da odemo da živimo u pećini. Kao što su naši preci Neandertalci živeli. Jer po takvim shvatanjima ne postoji potreba da se nauči bilo šta novo u roditeljstvu. Po njihovom mišljenju svet se očigledno ne menja i vrednosti ostaju iste, pa hajde onda svi samo da se opustimo i radimo sve isključivo kako nam stariji i iskusniji kažu.

Slažem se da stariji poseduju puno mudrosti od kojih možemo učiti, ali oni definitivno ne poseduju beskonačnu i konačnu istinu o roditeljstvu!

        3. „Ja znam bolje…“

Nemojte se ovde zavarati – tu rečenicu nećete čuti direktno. Ne, ne. Ona je u stvari skrivena iza svih onih „Ne uzimaj bebu u ruke. Navići će se. Ostavi ga da plače.“ Ili „Ne, ne. Ti nemaš dovoljno mleka. Ne izgladnjuj bebu.“ Ili čuveno: „Beba plače=Gladna je!“ Naravno da je gladna. Hvala vam. Kada želi nešto drugo on neće plakati nego će mi samo reći, sa svih svojih nekoliko nedelja.

        4. „Moje dete…“

 Ovo su rečenice drugih majki. Kako one tek znaju da zagorčaju život, a prve bi trebale međusobno da se podržavaju. Znate one situacije kada zdušno pokušavate da se ispraznite iznoseći neki svoj problem (npr. „Mali mi se budi na svakih 1h. Baš mi je naporno. Neispavana sam.“) i kada svoje srce ogolite pred nekim, a onda vas sagovornica pljusne rečenicom poput: „Što moja beba dobro spava! Celu noć! Baš sam srećna“ Da, jesi. Možemo li sada opet da pričamo o mom problemu? Ili, možda ipak to više ne želim. Barem ne sa tobom.

        5. „Kada će drugo dete?“

Pa ne znam još. Čekajte da proverim sa suprugom kada ćemo sledeći put voditi ljubav, pa ću vas obavestiti. Postoji li neka gora intruzija u vašu intimu od te? Naročito kada usledi ubrzo nakon porođaja, kada ste još uvek prepuni rana, i fizičkih, ali i psihičkih.

Šta mami treba u prvim danima?

Ceo prethodni deo teksta namerno je pisan ironičnim tonom kako bi svi vi koji ste stigli do ovih redova, a imate u blizini neku novopečenu majku, životnije i ubedljivije osetili težinu i raznolikost emocija sa kojima se ona u prvim nedeljama suočava. Ona je nesnađena i puna pitanja i strahova i trudite se da ih zajedno sa njom osvestite tako što ćete je pitati kako je, šta joj treba, kako možete da joj pomognete. Trudite se da se suzdržite od suvišnih komentara i pitanja, jer ona za nju imaju mnogo veću težinu od one koju možete i da naslutite.

A ako ste vi majke koje su se skoro porodile i stigle ste i do ovih poslednjih redova teksta, znajte jedno:

 „NISTE SAME!“

Sve iste strahove i izazove imalo je još puno drugih majki, samo možda nisu smele o tome da pričaju ili nisu imale gde. Sada će mnoge mame imati više mogućnost da razreše mnoge svoje nedoumice, zahvaljujući Rosa školama roditeljstva koje će Ministarstvo zdravlja u saradnji sa Rosa vodom otvoriti u maju ove godine. Tu će roditelji moći da dobiju podršku i stručne savete vezane kako za trudnoću, tako i za prve godine roditeljstva. Stručni saveti za trudnice su u velikom broju gradova pokriveni u okviru Školica za trudnice, ali Škole roditeljstva već duži niz godina praktično ni ne postoje. Upravo u Rosa školama roditeljstva će roditelji imati priliku da dobiju savete i o nezi i vaspitanju dece tokom prvih godina odrastanja.

To će biti odlična prilika za sve vas, drage mame, da postavite sva ona pitanja koja vas muče u prvim nedeljama: da li je gladan?, da li da ga ostavim da plače i hoće li to uticati na njegov psihički razvoj?, da li ću ga razmaziti ako ga puno nosam?, i tako u nedogled.

U maju će biti otvoreno 5 Rosa škola roditeljstva u gradovima za koje je procenjeno da je najpotrebnije. U planu je da se otvori još 20 takvih. Jer:

 

Izvor: http://creactive.rs/sta-mami-treba/

Objavljeno u Od kolevke do diplome
subota, 16 april 2016 22:20

Veza između tate i ćerke u deset slika

Teško je zaista opisati iskrenu vezu između očeva i ćerki, njihovih mezimica!

Biti tata je savršen i sjajan posao bez obzira na to kog pola su mali ljudi koje gajimo. Međutim, postoji nešto jedinstveno u vezi između očeva i ćerki. Većina očeva zna kakve muke podrazumeva pletenje savršenih pletenica, ali takođe znaju i koliki značaj tako provedeno vreme ima za njihove devojčice. Zapravo, istraživanja su pokazala da su devojčice čiji su očevi bili u potpunosti uključeni u njihov život postizale bolje rezultate na poslu i u školi.

Znate za izreku da slika vredi više od hiljadu reči? Pokazaćemo Vam slike koje će Vam dočarati posebnu vezu između ćerki i očeva.

Snežana Soš (Snezhana Soosh), tridesetsedmogodišja ukrajinska umetnica, nedavno je stvorila nekoliko ilustracija koje plene toplinom i ljubavlju i okačila ih na svoj Instagram profil. Nažalost, njen otac nije bio ključni deo njenog detinjstva, pa je želela da bude sigurna da njen devetogodišnji sin neće krenuti tim stopama. 

Postoji mnogo različitih načina kojima očevi pokazuju svoju bezuslovnu ljubav prema svojim princezicama, a Soš ih skoro sve prikazuje na ovaj prelep način.

1. Tate mogu sve. Uključujući i pravljenje frizure.

2. Takođe su i savršeni protivnici u igrama.

3. Njihove veštine u vrtenju obruča su neprocenjive!

4. Tate znaju da je uvek pravo vreme za čajanku bez obzira na brdo posla pred njima.

5. Njihove sposobnosti za izvođenje lutkarskog pozorišta su definitivno dostojne Brodveja.

6. Tata pomaže da vidiš svet iz različitih uglova.

7. Toliko da nikada ne želimo da odu.

8. Oni umeju da učeni da se osetimo zaštićenim, cenjenim i voljenim.

9. Posebno kada se čudovišta kriju tamo gde nikako ne bi smela da budu.

10. Čak i kada odu na spavanje tate i dalje sve to rade. Zbog svega toga ih neizmerno volimo!

Izvor: http://www.upworthy.com/dad-and-daughter-relationships-as-explained-by-10-paintings

Objavljeno u Deca

 Mi smo odrasli. Oni su deca. Oni uče da žive po našim pravilima i da se ponašaju onako kako se od njih očekuje. Imaju urođenu, instinktivnu potrebu da izraze svoju volju, ali ne umeju da kontrolišu svoje impulse. U tako zamršenoj situaciji, zašto neki roditelji udaranje, ujedanje i grebanje shvataju kao odraz nevaspitanja dece, naročito kad imaju manje od četiri godine?

Deca nas veoma lako iznerviraju, pa mnogi roditelji, umesto da uvek imaju na umu da su oni odrasli i da je posao dece da se ponašaju kao deca, počnu da se spuštaju na nivo trogodišnjaka, pa i sami viču, ponekad i uzvrate detetu udarac. To može rešiti problem trenutno, ali će u suštini samo pogoršati situaciju. Onog trenutka kad izgubimo kontrolu nad sobom, prestajemo da budemo autoritet deci. Jer, oni to veoma dobro osete i zbog toga se osećaju nesigurno, ali moćno. U takvim situacijama kazne proizvode strah, nepoverenje, odbojnost.

Konačno, ovakve disciplinske mere ne daju rezultat jer ne tretiraju ono što deca zapravo pokušavaju da vam kažu, a to je da im je očajnički potrebna vaša POMOĆ da izraze svoje emocije.

Vaš ugao gledanja i stav

Ako ste vi, kao odrasla i zrela osoba, u stanju da prihvatite ponašanje vašeg deteta kao privremeno „ludilo”, poziv za pomoć, vaša uloga i reakcija na ove situacije postaje mnogo jasnija i bolja. Kada to shvatite, postaje vam smešna i sama pomisao da na njihovo loše ponašanje reagujete sa: „Kako možeš tako da se ponašaš prema meni! Ja sam ti majka, toliko toga radim za tebe!”

Umesto toga, kao odrasla i razumna osoba, reći ćete: „Vidim da ti je teško da prestaneš da udaraš, pa ću ja da ti pomognem i da te uzmem za ruke.” Ili možete reći: „Neću ti dozvoliti da udaraš. Ti si toliko uznemiren da sam ja morala da sklonim svoj telefon od tebe kad si hteo da ga uzmeš i igraš se njim. Sačekaćemo da se smiriš pa ćeš dobiti telefon.”

„Neću ti dozvoliti da me ujedaš. To boli. Spustiću te dole i daću ti nešto što možeš da ugrizeš a da niko ne bude povređen.”

Sidro

Tajna je, dragi roditelji, upravo u tome da detetu dozvolite da u kontrolisanom okruženju iskaže svoje emocije. Deca to rade onako kako umeju jer se kontrola nad emocijama uči tek u kasnijem uzrastu. Oni drugačije ne mogu. A ako ih vi terate da emocije potiskuju, ako na njihov poziv u pomoć odgovarate vikom, agresijom, ignorisanjem, stvari neće postati bolje. Ta vaša pomoć da iskažu svoj bes, tugu ili strah je za njih sidro koje ih drži na sigurnom, a vaše strpljenje i razumevanje jedino je što im može pomoći da jednog dana nauče da se sami izbore sa emocijama na pravi način. Ne učite ih da potiskuju osećanja.

A kad talas ljutnje i besa prođe, i dalje ste im potrebni, da priznate da su njihova osećanja normalna, da im oprostite i razumete ih. Uostalom, kako uopšte možemo biti ljuti na nekoga čiji su impulsi i osećanja veći od njega samog?

Lepota ovakvog načina reagovanja na dečje „ispade” jeste što se deca uz roditelje koji ne gube kontrolu osećaju sigurno. Znaju da nas njihovo ponašanje neće izbaciti iz koloseka i znaju da imaju oslonac da iskažu svoja osećanja.

Uz tu sigurnost da će mama i tata uvek pomoći kad su potrebni, čak i onda kad nismo najbolje raspoloženi, deca se osećaju sposobnom da se bore, bez straha da će pogrešiti, da rastu i razvijaju samopouzdanje.

Konačno, deci ne treba dozvoliti svako ponašanje i nije to poenta ovog teksta. Postavljanje granica, odlučno, ali uz poštovanje detetove ličnosti, najbolji je način da ih naučimo da shvate svet u kojem žive i da se u njemu osete bezbedno.

Priredila: A.C.

Izvor: http://zelenaucionica.com/jedina-ispravna-reakcija-kada-vas-dete-udara-grize-grebe/?lng=lat

Objavljeno u Deca
petak, 12 februar 2016 01:13

Snobizam savremenog roditeljstva

Snobizam je IN. Savremeni snobovi su pobornici lifestyle  bitisanja. Oni sačinjavaju top liste životnih vrednosti kojima teže, a materijalizam je na samom vrhu, mada nije presudan. Danas je sistem vrednosti, čini mi se naivnoj, više nego ikad na probi. Da li smo in ili smo out, da li smo online ili nemamo ni TV, da li smo negujući ili spadajući roditelji?

Objavljeno u Deca
Strana 1 od 2

Prijavljivanje/Registracija