četvrtak, 30 oktobar 2014 00:00

Milan Antonić

Objavio
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

Vrhunski srpski glumac Milan Antonić...Rođen 13.marta 1976 godine...Darovit,zanimljiv i svestran...Pored izvanredne glume ovaj srpski glumac ima mogućnost i talenat da se izražava kroz razne vrste plesa, mačevanje, akrobatika itd.

Pop-džez pevanje i animiranje raznih vrsta lutaka.

Diplomirao je glumu u klasi prof. Mirjane Karanović na Akademiji Umetnosti u Beogradu 1999. godine. Član je dramskog ansambla Pozorišta na Terazijama.

Već tokom studija dobija prvi profesionalni angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (JDP) u predstavi Saloma u režiji ukrajinskog reditelja Romana Viktjuka. Ubrzo zatim angažuje ga koreograf i reditelj Sonja Vukićević, sa kojom je radio dve predstave-koreodrame u Centru za kulturnu dekontaminaciju: Proces(dramatizacija Kafkinog istoimenog dela) i Mrak letnje noći (prema Šekspiru). Ove predstave izvođene su na festivalima širom Evrope – u Švedskoj, Engleskoj, Italiji, itd. Igrao je i u predstavama Leons i Lena u režiji Dejana Mijača (JDP) i Tesla, Total Reflection u režiji Miloša Lolića (JDP/Jugokoncert).

Ostvario je brojne uloge u mjuziklima na sceni svog matičnog teatra, beogradskog Pozorišta na Terazijama od kojih cemo nabrojati neke kao sto su: Ejmos Hart – Čikago, reditelj Kokan Mladenović..Dalibog – Cigani lete u nebo, reditelj Vladimir Lazić,Angel – Grk Zorba, reditelj Mihailo Vukobratović i jos mnoge druge..

Ono što je za nas posebno interesantno je angažovanje ovog glumca u dečijim predstavama koje mnogi naši mališani obozavaju : Pipi Duga Čarapa,  Basne i naravoučenija, Tri junaštva Kraljevića Marka, Da je Mića prao ruke, Vuk i sedam jarića, Patkica Žutkica i Tri praseta.

Glas ovog glumca sigurno mnogi mališani i prepoznaju jer ga je on pozajmio mnogim crtanim junacima iz čuvenih i omiljenih crtanih filmova: Aladin (naslovna uloga), Kralj lavova, Priča o igračkama 3, Pepeljuga, Brat medved, Knjiga o džungli 2, Monsters Inc., U potrazi za Nemom, Zvončica 1, 2 & 3, Planeta sa blagom, Mulan, Mulan 2, Dinosaurus, Goofy Movie (sve za Disney), zatim Ledeno doba 2, 3 & 4, Madagaskar 2 & 3, Planeta 51, Rio, Kung Fu Panda 2, Štrumpfovi i Misija spasiti Božić, Deda mrazova tajna i Kradljivac Hocenploc..

Ako mislite da je to sve...varate se....Ovaj glumac je ušao u srca vaših mališana a da vi to mozda i ne znate jer je spisak crtaca u kojima je pozajmio glas nekim od likova veliki i zaista impozantan.. pačije priče, Tejl spin, Vini Pu, Herkules, Lilo i Stič, Čip i Dejl, Darkving Dak, Medvedići, Aladin, Tarzan, Pačija družina, Šiljina trupa, kao i u serijalima Winx, Roli Mo, Nindža kornjače Fast Forward, Traktor Tom, Naruto, Tranformers Armada, Meda Rupert, Pera Detlić šou, Ulica Sezam, Ed Edd and Edy, Anđela Anakonda, Fantastična četvorka, Ben Ten, Bratz, Moj mali poni, Sirene, Bakugan, Yu Gi Oh 5D, Pinki & Perki, Fragolanci, Bibi & Tina, Sid – Dete Naučnik, Garfild, Lenji Grad, Štrumpfovi, Šegi i Skubi Du i Tom i Džeri.

Već godinama je angažovan (kao sinhronizator i/ili reditelj) na spektakularnim revijama kompanije Dizni na ledu (Disney on Ice), izvođenim u Beogradskoj Areni ! Tako da dragi drugari,lako ga možete pronaći...Nekad je dovoljno samo uključiti tv!!!

Ovde se biografija našeg glumca Milana Antonića ne zavrsava...Da li znate ko je sinhronizova opšte poznatu tursku seriju "Polje lala"..Upravo on!!!

Takođe ga možete videti u popularnim domaćim serijama poput : Bela lađa, Stižu dolari i Porodično blago...

Fotografije preuzete sa zvaničnog sajta Milana Antonića: http://milanantonic.com/

 

Koje je Vaše puno ime i prezime? Da li postoji neka priča u vezi sa izborom vaseg imena? Da li ste imali nadimak?

Moje puno ime i prezime je Milan Antonić. Nema neke posebne priče oko izbora mog imena. Kum me je krstio i podario to ime. A nadimaka sam imao dosta, i to pogotovo u osnovnoj školi. Najpopularnije je bilo Antona, Milanče, Miki. To Milanče se i danas zadrzalo, mada ima i Antonesku, Ante..

Kada i u kom gradu ste rodjeni?

Rođen sam 13.03.1976 u Loznici

Šta je uticalo na Vaše pretke da izaberu to mesto za život?

Mislim da ne postoji neki poseban razlog dolaska mojih predaka u Loznicu. Pradedovi mog tate su se doselili iz Hercegovine u okolinu Loznice, a mamin tata (moj deda) je Loznički starosedelac. Po službi u tom periodu je bio Žandar i dok je radio u Soko Banji, tamo je upoznao moju baku, koju je ozenio i doveo u Loznicu. Tako da mu ja dođem neki spoj istoka i zapada.

Možete li da izdvojite neki predmet u kući kao poseban koji pamtite iz detinjstva?

Bio je to jedan narandžasti kofer koji je stajao ispod jednog stola u kome sam cuvao svoje najveće blago u tom periodu. A to blago su bile moje knjige, slikovnice i stripovi.

Koje je Vaše najranije sećanje iz detinjstva?

Pa ono čega se stvarno jako dobro sećam iz najranijeg detinjstva, jeste, kad sam imao četiri i po godine. Tata me vozio do porodilišta da vidimo mamu. Dobio sam mlađeg brata i ja sam specijalno za tu priliku mami nacrtao rodu koja nosi u kljunu malu bebu. Drzao sam taj crtež u ruci na putu do porodilišta i bio pomalo zbunjen jer smo dobili novog člana porodice.

Opišite nam članove Vaše uže porodice po jednom rečju koja opisuje njihovu ličnost?

Tatu Dragorada krasi poštenje, mamu Ivanku duhovitost, a mog mlađeg brata Zorana pedantnost.

Koje igre su bile popularne u vreme Vašeg odrastanja?

Mi smo se vrlo često igrali klikera, klisa i palije, zatim straže, između dve vrate, a vrlo popularna je bila i žmurka. Društvo iz moje i okolnih zgrada se skupljalo najčešće za vikend u parku, pa smo i sami smišljali pojedine igre. Ja sam vrlo često bio kolovođa i stalno sam smišljao neke silne akcije kao na primer viteške turnire, putovanja u svemir, avanture u džungli.. Bili smo jako kreativni i maštoviti. Roditelji nisu mogli da nas nateraju da odemo kući na večeru i spavanje.

Vaša omiljena igračka iz detinjstva? Zbog čega baš ta igračka?

Ono čega se jako dobro sećam jeste da sam imao lutku Pinokija i lutku naradžastog lava. Nisam mogao da odem u krevet bez njih i sa još par nekih drugih igračka. Legnem u krevet, zagrlim ih, i osećam se kao najbezbedniji klinac na planeti. Ulivali su mi neku sigurnost. Pored toga sam obožavao svoju kolekciju malih životinja od plastike i vrlo često sam pravio zoološki vrt i farmu. Te životinjice su mi bile posebna ljubav.

Da li ste imali porodične zadatke i poslove? Koji su? Koji Vam je uvek bio najmrskiji?

Pa nije bilo nekih posebnih porodičnih poslova ili zadataka. Najčešce se to odnosilo na bacanje smeća ili odlazak u prodavnicu. Najveće obaveze su bile vezane naravno za školu i ono što me najviše mrzelo da radim jesu domaći zadaci. Više sam voleo u slobodno vreme da se igram čitam stripove.

Kako ste doživljavali školu kada ste prvi put postali učenik? Koji Vam je bio najbolji , a koji najmanje omiljen predmet u školi?

Pa moram da priznam da sam bio poprilično srećan kad sam krenuo u školu. Osećao sam se nekako važnim. Taj prvi dan u školi je bio bas uzbudljiv i pun ushićenja. Ja sam jedno vreme u školi boravio po čitav dan, jer sam išao i u boravak. To u boravku je bilo posebno zabavno, jer smo posle urađenih domaćih zadataka i dodatne nastave, mogli da gledamo tv emisije za decu, filmove ili nam je učiteljica čitala neke zanimljive bajke i priče za decu. Vezuju me jako lepe uspomene za taj period. Što se tiče predmeta, jako sam voleo srpski, engleski, istoriju, biologiju, i ti predmeti su mi išli odlično. Uopšte nisam voleo matematiku, fiziku i hemiju. Može se reći da sam pre društvenjak nego prirodnjak.

Da li ste se uključivali u školske aktivnosti, sportove, takmičenja i koje?

U osnovnoj školi sam bio član dramske sekcije, član hora i član sekcije za biologiju. Nisam se bavio aktivno sportom kao mali. Igrao sam samo rekreativno fudbal sa drugarima u okviru časova fizičkog, ako se to računa i bio sam dobar golman. Kasnije, u srednjoj školi sam bio član recitatorske sekcije i gotovo uvek pobeđivao na gradskim i regionalnim takmičenjima.

Da li se sećate nekih trendova iz Vaše mladosti? Popularnih frizura? Odeće?

Pa sećam se da je jedno vreme bila jako popularna frizura koja se zvala Italijanka, nosile su se starke, koledžice, spit fajer jakne, kao i obavezni komplet od teksasa. A sećam se da su dok sam bio u srednjoj školi devojke počele ničim izazvano da nose jako uzdignute šiške, i to nam je bilo mnogo smešno. Ni dan danas ne znam zašto je to bilo popularno..

Ko su bili heroji Vašeg detinjstva?

Heroji mog detinjstva su definitivno bili Tarzan i Supermen. Te filmove sam prosto obožavao i gledao sam ih kao hipnotisan. Takođe sam bio opsednut stripovima, pa su se kasnije kasnije armadi mojih heroja pridruzili Kapetan Miki, Zagor, Blek Stena, Kapetan Mark.

Koja je bila Vaša omiljena pesma i vrsta muzike?

Pa ne mogu baš da se konkretno setim neke posebne pesme koja me je oduševila kad sam bio mali, ali ono čega se odlično sećam je da me je u periodu osnovne škole jako privukla pop muzika i to ponajviše preko filmova "Briljantin", "Prljavi Ples" i "Lavirint". Uglavnom, bio sam impresioniran mjuziklima koje sam gledao od malih nogu, a tadašnja televizija Beograd ih je baš često puštala. Od tada je između ostalog ostala u meni i velika ljubav prema filmskoj muzici.

Da li ste imali kućnog ljubimca? Ukoliko jeste, koja životinja je u pitanju i kako se zvala?

Moj prvi kućni ljubimac je bio kornjača i zvao sam ga Korni. Posle toga je usledio hrčak po imenu Snupi. Kasnije sam gajio ribice u ogromnom akvarijumu. Od malih nogu sam opsednut životinjama i puno vremena sam provodio u beograsdkom zoo vrtu, a nezaobilazno istraživanje životinjskog sveta je bilo vezano i za moj odlazak u selo. Uvek sam pored sebe imao neko živo stvorenjce koje mi je pravilo društvo. Evo i sada sam vlasnik jedne lepe mace. Ja bez životinja jednostavno ne mogu.

Da li imate najboljeg druga iz detinjstva? Da li ste i dalje u kontaktu?

Imao sam puno drugara kad sam bio mali. Period osnovne škole je obeležen velikim prijateljstvom sa mojom (i dan danas) jako dobrom drugaricom Aleksandrom Radojčić (sada Lukić), a pored nje sam se jako puno družio sa mojim komšijom i drugarom sa dramske sekcije Milanom Jocićem. Ali povrh svega, moj najbolji prijatelj iz detinjstva jeste moja rođaka Vesna Jakovljević. Ona mi je u stvari kao rođendan sestra i nas dvoje smo nerazdvojni od malih nogu. Dan danas smo jako veliki prijatelji i svako naše viđanje je prava avantura začinjena salvama smeha.

Koji svetski dogadjaji su imali najveći uticaj na Vaše odrastanje?

Pa ponajviše raspad naše stare domovine. Bilo je teško i traumatično slušati sve te priče, i biti svedok tog vremena. To je sad daleko iza nas, a nadam se i želim, da sve sadašnje i buduće generacije žive zauvek u miru i blagostanju.

Opišite porodičnu večeru. Da li svi zajedno večerate? Ko je glavni u kuhinji? Šta je bila Vaša omiljena hrana ?

Kad sam bio mlađi i dok sam živeo sa roditeljima, tata je uvek bio zadužen za kuvanje. On je inače profesionalni kuvar i kuva čarobno. Vrlo često je pripremao raznorazne đakonije, a to radi i danas. Nikad nismo bili baš nešto posebno organizaovani kao porodica oko obroka. Nekad, ako smo svi kući jedemo zajedno, a ako ne, ručamo i večeramo svako za sebe. Ali ono što je bilo posebno kao porodični ručak jesu bili vikendi kod bake. Pored toga najlepši ručak i okupljanje cele porodice padne za Bozić i Uskrs. To ne bih menjao ni za sta na svetu.

Kako su se praznici proslavljali u Vašoj kući? Da li ste imali posebnu tradiciju?

U mojoj porodici se obavezno proslavljaju Bozić, Uskrs kao i porodična slava Sveti Nikola. Tako je već godinama. Dok sam bio mlađi, to smo najviše praktikovali kod bake. Ja sam u stvari preko nje i naučio šta je Bozić, slava i sve tome slično. Što se toga tiče za taj period odrastanja me vežu jako lepe uspomene. Baka porani i krene sa pravljenjem raznoraznih đakonija, a sve vreme dok to radi priča zanimljive priče šta čemu služi i zašto je to tako. Prelepi momenti mog detinjstva.

Koliko je svet drugačiji danas u odnosu na onaj kakav je bio kada ste Vi bili mali?

Promenilo se zaista puno, puno toga. Kad sam ja bio mali nisu postojali kompjuteri, mobilni telefoni, konzole za igrice, nije bilo čak ni video rekordera. Na televiziji su postojala samo dva kanala. Ali recimo tadašnja televizija je imala savršen školsko obrazovni program. Nema emisije koju moji vršnjaci i ja nismo obožavali. Tu su bili Branko Kockica, Opstanak, Kolaricu Paniću, Čik pogodi ko sam, Neven, Nedeljni Zabavnik, ma šta sve još ne. Ono što sam posebno voleo jeste nedeljni tv program prvog kanala. Posle popodnevnog filma išla je crtana serija od 22 minuta (a to je bila televizijka retkost tog perioda) pa su nas klince radovali Štrumfovi, Snorkijevci, Tarzan, Sport Bili. Ali ono što je bilo najlepše u tom periodu vezano za moje detinjtstvo i odrastanje jeste veliko druženje. Mi smo znali da se napolju igramo satima, pravili smo izlete, išli na planinu, reku. Obožavali smo da idemo često u gradski bioskop diveći se raznoraznim čudesima sa velikog platna, pa zatim posle iste te projekcije trčali u park da se igramo tog filma koji smo upravo odgledali. Nikad nam nije bilo dosadno. Ne znam kakva bi smo generacija bili danas da smo imali sve ono što imaju današnja deca. Sada oni odrastaju uz računare i desetine kanala na kojima 24 sata dnevno emitiju crtane filmove. Smatram da je moje detinjstvo bilo skromnije ali zato mnogo ispunjenije. Naučis barem neke vrednosti, a za današnju decu nisam baš siguran. Ali nisu oni krivi, već sami mediji.

Ko je bio Vaš najstariji rodjak kojeg pamtite? Čega se sećate u vezi sa njim?

Moj najstariji rođak je Miša Trivković, i on je za mene oduvek bio big brother. Dan danas smo u super odnosima. Kod njega sam prvi put koristio računar, gledao prve filmove na video rekorderu. Sati i sati sjajne zabave. Mnogo me voli i ja sam mu u stvari bio skoro kao rođeni brat u tom periodu jer je sin jedinac. Sada je on ponosni tata Nikole i Ane, kojima sam pa ja sad heroj jer pozajmljujem glasove u crtaćima.

Šta znate o poreklu Vašeg prezimena?

Zanimljivo, ali saznao sam šta znači moje prezime. Na staroslovenskom crkvenom jeziku moje prezime u bukvalnom prevodu znači "Hvale vredan".

Koje su Vam priče pričali roditelji, deka, baka, kada ste bili mali?

Bile su tu nezaobilazne klasične bajke koje su mi pričali baka i roditelji, ali ja sam vrlo često tražio da mi pričaju priče iz njihovog detinjstva i kako je bilo njima kad su oni bili mali. Bio sam jako radoznalo dete, mada sam i danas takav. A pored toga, ja sam vrlo često bio taj koji je izmišljao priče i znao sam da baki pričam satima nekakve moje izmišljotine, a voleo sam tako da zabavljam i drugare. Najviše sam voleo da okupim društvo ispred zgrade i da krenem da im prepričavam film koji sam kao gledao u bioskopu. Naravno ja sve izmišlim na licu mesta, i oduševim se što mi svaki put to pođe za rukom. U svakom slučaju oni su svaki put uživali u tome, pošto sam i tad imao jako bujnu maštu.

Postoji li neka zanimljiva ili poučna priča o nekome od Vaših poznatih rodjaka ili onih koji nisu poznati javnosti?

Pa nema baš neka posebna i zanimljiva priča za moje rođake, ali ima za dedu. Moj deda je bio Žandar, ali je posle drugog rata snimio dva igrana filma. Jedan se zvao "Povratak u domovinu", a drugi "Rafal u nebu". Pokojni slavni Milutin Butković je u svom prvom filmu glumio upravo sa mojim dedom, koji mu je igrao oca.

Postoje li određene fizičke sličnosti koje se često pojavljuju u Vašoj porodici?

Pa recimo kod muškaraca su to guste obrve i velike usne, a kod žena braon oci. Ali ono što nas zaista krasi jeste mladolikost i to pogotovo sa mamine strane.

Da li ste ozenjeni?

Ja sam neoženjen.

Kako bi po vama trebalo da izgleda jedna zdrava i srećna porodica?

Za jednu zdravu i srećnu porodicu je pre svega bitna ljubav. Ljubav između roditelja, kao i ljubav prema deci. Da bi jedna porodica funkcionisala treba puno rada, vremena i posvećenosti. Nažalost živmo u vremenu kada smo svi prezauzeti, radi se puno, zarada je postala prioritet. Deca u tom smislu nikako ne smeju da pate i jako je važno da roditelji budu uz njih. Pogotovo kad su jako mali. Za porodicu uvek mora da se nađe vremena i porodica uvek mora da bude na prvom mestu. To je najbitnija ćelija svakog drustva. Ako nema zdrave porodice, nema ni zdravog društva. Promenilo se mnogo toga i poremećen je sistem svake vrednosti. To mora da se menja. A to može da krene upravo od porodice. Ako vi kao mali odrastate srećni i zadovoljni, i ako vas vaša porodica voli i podržava, vi ćete sigurno izaći na pravi put i ostvariti svoje snove. Idealna porodica je ona porodica koja u svakom trenutku može sa vama da podeli vašu najveću radost, ali i najveću tugu. Da vam pomogne u svakom periodu odrastanja. Da vam bude podrška. Ja imam sreću te imam divne roditelje koji su mi bezpogovorno pomogli da ostvarim sve svoje snove i želje, a to nije mala stvar.

Šta je po Vama ključ uspeha jednog braka?

Ključ uspesnog braka pored ljubavi, je pre svega veliko prijateljstvo, kao i uzajamna tolerancija. Druga jako bitna stvar je sloboda i kompromis. Svi smo mi različiti i imamo različite potrebe. Bez obzira ako sa nekim delimo zajednički život, uvek moramo poštovati svog partnera i dopustiti mu da nekad bude svoj. Između ostalog, brak uvek treba osvežavati i činiti ga iznova uzbudljivim i zanimljivim. Kako, to sami partneri moraju da znaju, ili zajednički smišljaju. Brak nije laka stvar, ali ako se za njega već odlučite, onda budite hrabri, prihvatite sve što on sa sobom nosi i učinite ga zanimljivim.

Koji je po vama najkvalietniji način na koji bi trebalo provoditi vreme sa svojom porodicom?

Najkvalitetnije vreme provedeno sa porodicom je na nekom putovanju. Najlepše je kad se spakuju koferi, sedne u auto i ode negde u prirodu. Nije bitno da li je to more, planina, jezero. Neke od najlepših uspomena me vezuju upravo za porodična putovanja. Tada niko ne radi i sve je podređeno zabavi i provodu.

Pun naziv Vaše profesije i kako ste odlučili da se takvim poslom bavite?

Ja sam diplomirani dramski umetnik tj. glumac. Još kao mali sam obožavao glumu. Zabavljao sam porodicu i drugare raznoraznim imitacijama, izmišljenim pričama. Meni je gluma igra i to je jednostavno sastavni deo mene bez kog ne mogu. Ja se najbolje izrazim preko scene. Tada sam najslobodnije biće na svetu i nemam stid ni od čega. A pogotovo ne može da se objasni to uzbuđenje kad staneš na scenu pred petsto ljudi skoro svako veče, i onda manipulišeš njihovim emocijama i nateraš ih da dišu zajedno sa tobom. Ja sam rođeni zabavljač i uživam u tome. Volim da zabavljam ljude i da ih učinim srećnim. Ako za dva i po sata predstave, publika uspe da zaborave na svoje probleme i uživa u igri mojih i kolega i mene, naša misija je uspela.

Mozete li nam navesti crtane filmove u kojima ste pozajmili glas nekom od junaka? I recite nam koji su to crtani likovi bili?

Radio sam jako puno crtanih filmova za razne studije i televizije. Emotivno sam vezan za većinu likova iz raznoraznih Diznijevih dugometražnih crtaca koje sam radio. Neki od najdražih su mi Aladin, Timon iz "Lion King-a", zatim Gaara i Zabuza iz "Naruta", Kaito iz "Sirena", Ken iz "Toy Story 3". Kefalo, Licko i Gruber iz "Strumfova", mislim, ima iha zaista puno i trebalo bi mi sat vremena da ih sve ovde navedem. Svi su mi dragi na svoj način. Ali ipak moram da izdvojim jednog animiranog junaka koji mi je zaista jako prirastao za srce, a to je lik Džeka Frosta iz filma "Pet Legendi". U radu na tom filmu sam zaista posebno uživao i više sam nego zadovoljan rezultatom rada cele ekipe, na čelu sa rediteljem sinhronizacije, nasim dragim Draganom Vujićem Vujketom.

Koliko vas je rad na crtanim filmovima podsetio,vratio u detinjstvo?

Pa meni detinjstvo jos uvek traje jer ga ne prekidam upravo ovim radom na crtanim filmovima. Šalim se, ali ima tu istine. Ono što moram da priznam jeste neobično, je što sad ja pozajmljujem glas u Strumfovima koje sam toliko obožavao i gledao kad sam bio mali. E to je trip, kako kažu mladi, hahahaha.

Da li je lakše raditi predstave za decu ili za odrasle?

Rad je podjednako težak. I jedna i druga vrsta publike je zahtevna na svoj način. U mjuziklima koji se igraju u mom pozorištu se pre svega zahteva sjajna kondicija, odlično pevanje, karakterna gluma i igra. To je najzahtevniji i najkomleksniji žanr koji postoji u svetu pozorišta. To je jednostavno kompleksnije i recimo teže, ali samo sa tehničke strane. Što se tiče igranja za decu, tu nema laži, nema prevare. Oni su najiskrenija publika. Oni neće kao odrasla publika (ako im se ne dopadne) uljudno sačekati kraj predstave, već će vam tokom iste svojom glasnom pričom i bukom staviti do znanja da im ne držite pažnju i da im niste zanimljivi. Za klince morate dobrano da se preznojite u okviru 45 minuta koliko traje predstava za njih.

Da li vam je neki lik koji ste glumili posebno drag?

Jako su mi dragi Ejmos Hart iz "Čikaga" i Franc Lipkind iz "Producenata". Uživam u ovim ulogama svaki put kad ih igram.

Da ste mogli nečim drugim da se bavite u životu šta bi to bilo? Zbog čega se niste odlučili za tu profesiju?

Moja prva ljubav je bez daljnjeg gluma. Ali hteo sam da budem i zoolog. Kao sto sam pomenuo ranije, jako volim životinje i hteo sam da se bavim njima profesionalno. Ipak, ljubav prema glumi je prevagnula.

Od svega što ste naučili od svojih roditelja, šta smatrate najvrednijim?

Uvek su me učili da budem svoj i da nikad ne odustajem. Da uvek idem napred, nikako nazad, bez obzira na sve. Naučili su me poštenju pre svega, kao i da radom mogu čuda da se postignem. Bili su u pravu. Mnogo ih volim i poštujem zbog toga.

Na koje svoje dostignuće ste najponosniji?

Pa ako se veliki rad i upornost mogu svrstati u moje dostignuće, onda je to.

Po čemu biste voleli da Vas ljudi najviše pamte?

Po mojoj pozitivnosti i otkačenosti.

Da li dete u vama jos uvek zivi?

Da. I živeće uvek. Za mene ne važi onaj grafit "Nemoj da odrastes, to je zamka".

Pročitano 2210 puta Poslednji put izmenjeno utorak, 11 novembar 2014 12:17

Najnovije od Miljana

Više iz ove kategorije « Isidora Bjelica Ivana Selakov »

Prijavljivanje/Registracija