Eka

Eka

Tokom predškolskog doba i vrtića, mozak stalno raste, dostižući od sedamdeset do devedeset odsto težine odraslog. Pored promene u veličini, mozak prolazi kroz značajne promene oblika i “dorade”. Među ovim modifikacijama su velike promene u frontalnim delovima mozga koje su posvećene regulisanju misli i akcija. Prednji režnjevi regulišu inhibicije impulsa, razvoj memorije, kao i integraciju informacionog kapaciteta koji olakšava rezonovanje i rešavanje problema. Sve ove veštine se značajno popravljaju u vrtićkom dobu.

Tokom predškolskog uzrasta, mozak ubrzano pravi veze između neurona. U uzrastu od četiri i pet godina deca imaju skoro dvostruko veći broj sinapsi u odnosu na odrasle, u nekim moždanim oblastima, kao što je frontalni režanj. Ova preobilnost komunikacionih kanala podržava veliki kapacitet za učenje. Na taj način priroda osigurava da će dete moći da stekne osnovne ljudske sposobnosti, čak i ako se neke oblasti mozga oštete.Prvih pet do sedam godina života predstavljaju osetljivi period za razvoj mozga. Tokom ovog perioda, mozak posebno reaguje na stimulacije, što omogućava masovno povezivanje neurona i vajanje moždanih regiona. Mozak više prima znanja nego što će kasnije, čineći predškolsko i vrtićko vreme optimalnim za učenje i efikasnu interakciju sa svom decom. Mozak propisuje osnovnu organizaciju u 2 faze: vrtićko doba i doba redovnog školovanja. Neuronaučnici označavaju vrtićko doba kao pripremni period mozga na nadolazeća iskustva. Oni ističu da u ovom periodu maloj deci treba omogućiti širok spektar običnih iskustava, kao što su prilike da vidi i dodirne predmete, čuje jezik i druge zvukove, i da se kreće i istražuje okolinu. Mozak očekuje da će naići na ova iskustva i ako se to desi, normalno će se razvijati i rasti. Druga faza, školska, iskustvena, zavisi od rasta mozga, i uključuje preciziranje uspostavljenih moždanih struktura kao rezultat specifičnih aktivnosti, koje variraju u zavisnosti od osobe i okruženja. Deca uče da čitaju i pišu vrlo dobro, igraju kompjuterske igrice, mogu da rade u bašti, sviraju violinu…

Mnogi naučnici se slažu da ne treba gurati dete u drugu fazu prerano. Mnogo je bitnija prva faza, kao svojevrsna priprema za drugu.

Dakle, kada je dete u vrtiću treba mu pružiti dosta igre, izbora, verbalne interakcije i učenja temeljnih znanja. Ukoliko se ovo prenebregne i odmah krene na čitanje, pisanje i računanje, dete može ostati uskraćeno za neke važne veštine, neophodne za budući razvoj. Takođe, učionice za prvake bi trebalo da budu bogate aktivnostima koje se mogu prilagoditi različitoj spremnosti dece za školsku, odnosno iskustvenu fazu.

Priredila: Andrijana Maksimović

Izvor: http://zelenaucionica.com/kako-se-razvija-mozak-predskolskog-deteta-sta-mu-je-za-razvoj-potrebno/

sreda, 24 maj 2017 12:22

Majka je čiviluk sa puno zakački

Vratila sam se s puta.Tamo negde gledala sam se oči u oči sa bliskom smrću dragih ali i rođenjem novih ljudi. Po povratku zakačila mi se deca. A bogami i ja njima. Gledanje u oči sa ćerkom i grljenje sa sinom me duboko iznutra očisti i smiri.

Onda je došao sledeći dan sa puno njihove energije i malo moje. Zatim još jedan novi kada smo od jutra jurili za vremenom što se obično dešava kad ja želim da budem efikasna a osećam da to ne mogu.
Redovan boravak u parkiću sa decom, beše ispunjen suprotnim krajevima – spolja mirna uz klackalice, izunutra u mešavini prispelih emocija sa puta i nekih koje sam ostavila kod kuće. Pogledah na mobilni, van sebe od unutaršnje buke, ne bi li me i pre dignutog pogleda dočekao komentar prolaznice, u hodu..”a dete na jednu klupu, a ona na drugu”..zakači se to u meni, nije moralo, ali jeste..prvo osetih bes..a onda tugu…
Ovaj kao i svaki drugi isečak iz stvarnog života majke, podseća da je svaka majka mala teorija o emocijama i međuljudskim odnosima. Njen je posao da se uhvati u koštac sa raznim potrebama i svojim i tuđim emocijama, mogućim i nemogućim zahtevima, a tek željma…Majka poput čudnog čiviluka drži razne nespojive stvari istovremeno. Sve majke imaju svoje prečice kako to izvode.

Majke su profesionalno prijemčljive

Majka obično zna zašto plače njeno dete, šta ga je uplašilo kad stane i ukopa se, zašto se baš sad razbolelo, zašto se bacaka po podu. Ona mora da prati, gleda, oseti , vidi šta se dešava unutar njene dece i šta je to spolja što je izazvalo. Da bi to sve mogla ona stavlja po strani ono što je njoj lično na čiviluku, neposredno bitno i važno.

S druge strane, da bi znala kako i šta da mu da, ona mora sebe da zakači na taj unutrašnji čiviluk pun iskustva o davanju i primanju, potrebama i emocijama i njenim i tuđim.Bez toga njen odgovor postaje nestvaran, uniformisan, robotski.

Ova vrsta “skidanja” i kačenja sa čiviluka nije algoritamska. Lako se zagubimo ili u svom ili u tuđem ili u tom premetanju sa jednog na drugi.
Poznata filozofkinja, Marta Nusbaum, govori o strahu od ranjivosti koja je nužan uslov svake humanosti.
“ Biti dobro ljudsko biće podrazumeva otvorenost prema svetu, sposobnost da verujemo u ono što je nepoznato i van naše kontrole a što može dovesti do toga da budemo izloženi ekstremnim okolnostima za koje nismo odgovorni.To sve govori o jednom specifičnom preduslovu za humanost a on podrazumeva da više budemo nalik biljci nego dragulju; nešto što je prilično fragilno a baš zbog toga lepo. “

Cvet , verujem, biva cvet i u tome ga ne ometa to što nije dragulj. Čak i kada ga izudara grad, zgazi nepažljiva dečija noga ili uzbere neko nekom na dar. Um koji nas razdvaja od životinja, čini nas robom poređenja.

Posle nekoliko “okrnjenosti” u svetu cveća mi često poželimo da smo dragulji. Neke zbog vrednosti koju oni imaju, neke zbog ophodenja drugih prema draguljima, neke zbog njihove tvrdoće. Tek osećajući se kao cvet, dešava se da nam dragulj biva sve privlačniji.

Jačina – anti virus protiv ranjivosti

Svaka se na nešto zakači. Neka da treba da bude jaka i odrasla osoba, oslonac svojoj deci i ostarelim roditeljima. Neka da je njeno vreme prošlo, sad kad se odlučila za svoju decu, neka da voleti svoju decu znači “činiti sve za njih”..tek okrnjeni prevelikim očekivanjima koje ne možemo da zadovoljimo uđemo u proces otvrdnjavanja.

“Zadebljanje” kože ide uz učenje da ne reagujemo, distanciramo se i gutamo lične emocije. Tako se zapravo punimo raznim osećanjima, stanjima koje smo dobrano mimikrirali, obojili u crno, tako da ubedljivo deluje da to” nije ništa” a ono ispunjava veliki deo unutrašnjeg prostora.

Malo po malom unutrašnji prostor postaje pretesan – zakrčen potrebama drugih koje želimo da zadovoljimo ali i ličnim stanjima koje ne želimo da vidimo, jer mislimo da smo tako dobre majke. Želeći da budemo dragocene, sve uz najviše i najčasnije ciljeve, gradimo u sebi”ojačanja” protiv novog talasa ranjivosti.

Nezgoda je u tome što pune” jačine” i svega onoga unutra – mi postajemo manje sposobne za čvrst ljudski odnos jer bivamo manje prisutne a time samo više “krive” jer smo u riziku da postanemo majke koje nisu dovoljno vezane, a kada to jesmo osećamo majčinstvo kao misiju za koju nismo sposobne. Jedino što tako možemo je da u svojoj biti budemo tragične.

Odnosi kao mesto stalno novog rađanja

Boreći se sa sopstvenom ljudskošću često zaboravimo na onaj lepo deo a to je da i mi možemo da rastemo zajedno sa decom. Rastemo pletući odnos sa malim ljudima koji postaju malo po malo sve veći. Taj promenljiv a nadasve čvrst odnos me podseća na način na koji me je baba učila da pletem kad sam bila mala…”jedno svučeš, drugo nametneš” rekla bi ona objašanjavajući mi šta radi. Tako pletivo postaje sve veće i veće, rupe nema..osim ako se zabrojiš u pletućoj meditaciji “jedno smetneš, drugo nametneš na iglu”.

Jedan set zahteva, navika, obaveza, obojenosti odnosa, nas, drugih, zbacimo kao zmija košuljicu ne bi li ušli u nove koji daju vise mesta za rast i nama i našoj deci. To skidanje, bacanje košuljice daje slobodu za novi unutrašnji aražman.

To naravno nije kompjuterski algoritam – kad ovo – onda ovo tipa koji lagano teče sam od sebe. Promena je mali proceses ranjavanja, čišćenja rane, zarastanja i skidanja flastera u čast nove zdrave kože. Emocije su u tom procesu vodiči i čistači.

Emocije “čistači” rana duše
Emocije jesu naši čistači. Poput dobrih bakterija u organizmu i one pomažu uspostavljanju zdravog balansa. Na žalost mi često, doživljavamo emocije kao prepreke. Optužujemo ih da su nas sprečile da uradimo ovo ili ono. U svojoj biti ono što je “krivo”nisu emocije nego sve ono što se u nama desi kada sprečimo emocije da slobodno teku i “rade” svoj posao.
Kada napravimo branu “čvrstine” napravi se u nama nešto poput gnoja na nepregledanoj, zapuštenoj, prljavoj rani…a možda joj je trebalo samo malo vode i vazduha. No mi to ne znamo. Nismo gledali u tom pravcu.

Kada se dete povredi obično ne pokušavamo da zataškamo ranu, da joj “kažemo” da to nije ništa i pokrijemo je pantalonama. Češće, ja bih barem volela da verujem, pogledamo pa pregledamo ranu a onda sasvim obično i pribrano očistimo ranu nekad samo vodom, a nekad alkoholom. Nekad treba flaster, nekad ne. Nekad treba lekar da je pogleda, ušije, sredi.Nekad ne. Nekad je dovoljno da poljubimo i ona brzo zaraste.No svakako neki oblik čišćenja je neophodan. A da bi je očistili na potreban i adekvatan način moramo prvo da je vidimo i lepo bez panike a i bez prikrivanja pregledamo.

Emocije kao svici – nemirni, svetle put

Ako uspemo da ranu na duši udostojimo adekvatnog pregleda, a onda da pustimo emocije da deluju prema potrebi, dobićemo brzo jasnu listu prioriteta a onda i neophodni prvi korak i pravac kretanja.

Međutim češće je, da zarad iluzije sigurnosti počnemo da gradimo svet prepun skretača pažnje – ozbiljnih, važnih, nezaobilaznih, zadataka, vrednosti, navika i obaveza koje neće da “trampe”svoje mesto u životnom toku. One, su nam vredne i velike jer mislimo da nam one, poput korena drvetu, daju snage i sigurnosti.

Međutim kada promena zakuca na vrata, one su te koje je najpre ometaju. Deluju nam kao planine kroz koje nemamo snage da ukopamo put.

Emocije poput svitaca daju svetlo u mraku ovih velikih i nepomerljivih stvari. Da bi dobili snagu prvog koraka, moramo da letimo za svicima. Svici nisu ručna lampa mirno i pokorno u našim rukama. Svici lete..menjaju pravac, smer, pale se i gase..pa ako smo spremni da ih pratimo, tek kad je prođemo, shvatimo da je planina Nepomerljivih iza nas. Ukoliko nas njihova igra i životnost plaši, ostajemo da sedimo u svojoj tragediji i “bivamo jake”.

 

Izvor: sladjanazivkovic.blogspot.rs

Često se kaže da su u roditeljstvu dani dugi, a godine kratke. Divan video koji je osvojio svet ističe upravo one obične dane koji mamama izgledaju beskrajno dugo i to šta oni zapravo znače deci.

U čast Dana majki, vloger Esther Anderson kreirao je ovaj video koji kako jedan običan dan izgleda iz dve perpektive – prvo iz mamine, a onda iz ćerkine.

Dok je mama umorna i istrošena pokušavajući da sve postigne i pred očima su joj samo oni teški momenti, uspomene njene male ćerke pokazuju nešto sasvim drugo. Ona se seća samo lepih trenutaka dana koji je protekao.

Ono što je nama, odraslima, možda normalno, za njih je magija. Za njih je to, možda, najbolji dan u životu.

 

Izvor: http://zelenaucionica.com/video-koji-je-osvojio-svet-kako-jedan-obican-dan-vidi-mama-kako-dete/?lng=lat

 

petak, 28 oktobar 2016 07:28

Kad dečiji crteži ožive

Dečak Dom ima šest godina i voli da crta. On ima i otvoren profil na Instagramu gde kači svoje omiljene crteže. Međutim, tu nije kraj ove priče, nego upravo obrnuto - njen početak. Kada dečak završi sa stvaranjem svojih malih remek-dela, njegov tata ih oživljava u realnom svetu, sa njihovim pandanima u prirodi sa malo digitalne magije i mnogo humora.

Gledajući kombinaciju crteža i njihovu "realnu" sliku, zaista smo uživali. Pogledajte slke i uverite se sami!

 

Izvor: http://www.sadanduseless.com/2016/10/real-drawings/

 

Kako biste bolje razumeli neverovatan potencijal deteta uzrasta između tri i pet godina, kao i “šta vas čeka” u ovom periodu, izdvojili smo za vas najvažnije razvojne karakteristike. Znaćete tačno šta da očekujete kao i šta možete da počnete da učite vaše dete. Uz napomenu da uvek ostanete “hladne glave” i iskoristite svaku priliku da bolje upoznate i nešto naučite vašeg mališana.

Razum i veselje
Oko treće godine će vam izgledati kao da se vaše dete odjednom urazumilo. Deca u ovom uzrastu postaju druželjubiva i nezavisnija. Sve više će vam se sviđati njihovo društvo. Ovi “mali ljudi” su veoma zabavni i veseli. Vole da trče, skaču i pentraju se kako po kući tako i napolju. Svašta im može biti smešno, naročito kreveljenje. Klovnovi ih zbog toga jednostavno fasciniraju.

Jaki na rečima
Dete vam sada može reći šta želi, čak i ako ne izgovara tačno sve reči i ne sklapa najrazumljivije rečenice. Kako mu je rečnik dosta proširen ono može da iskaže i svoja osećanja. Ova mogućnost je od velike pomoći u svakodnevnim borbama sa braćom ii sestrama, drugarima iz vrtića ili komšiluka i, naravno, roditeljima. Oni takođe mogu jasno da kažu i šta žele da jedu.

Sloboda roditelja
Ove nove sposobnosti roditeljima daju veću slobodu ali ne smanjuju potrebu za nadzorom. Tako kada dete savlada upotrebu noše, ono će vas s jedne strane osloboditi menjanja pelena ali ćete dobiti novi zadatak da proveravate da svaki put dobro opere ruke. U ovom uzrastu dete zna i da se samo hrani tako da ćete moći da se posvetite učenju lepih manira i razgovarate tokom obroka.

Nova otkrića
U četvrtoj i petoj godini života deca sa velikim entuzijazmom i maštom uče i otkrivaju nove stvari. Zanimaju ih brojevi i slova i mogu da nauče da napišu svoje ime oko petog rođendana. Primetićete da dete voli da uči na spontan, zabavan i kreativan način. Ovo je dobar trenutak da se igrate zajedno u kuhinji i naučite ga više o raznovrsnosti hrane i prostoj matematici. Možete zajedno da izbrojite broj potrebnih jaja i naučite ga koordinaciji pokreta pri merenju ili mešanju. Postavljanje stola podrazumeva brojanje, od broja osoba do broja kašika i viljušaka.

Udahnite duboko
Koliko god vam se činilo da je dete sada razumnije i da je moguć dogovor nemojte se iznenaditi njegovom testiranju i “ispitivanju granica”. Sve češće će svađe izbijati oko jela i moraćete da dokažete vašu čvrstinu. Ne dajte se i ne gubite živce, samo se držite jasnih pravila kao što su: ono što je na stolu je sve što ima za jelo ili mora da se proba pre dobro poznatog “ne sviđa mi se”.
Ostanite smireni i ludo ćete se zabavljati!

Kako je kod vas u kući? Da li vas vaš mališan testira da vidi dokle ćete da izdržite?

 

 

 

 

Razlika između ljubomore i posesivnosti

Da bi osoba sazrela u ljubavnom smislu ona mora da iskusi sve lepote vezivanja za nekog ali i sav bol odvezivanja od nekog s kim je bila duže u vezi. Osobe koje nisu prebolele odvezivanje posle duge i intenzivne ljubavne veze se obično preterano boje ostavljanja.

Tek kada osoba prođe kroz iskustvo bola koji nastaje kao posledica odvezivanja osoba je zrela, slobodna i ima bolji kapacitet da uđe u novu vezu bez straha od odbacivanja i gubitka. Ono čega se ljudi plaše nije prevara i gubitak sam po sebi, već sopstveni bol koji osećaju povodom gubitka ili prevare.

Osobe koje nisu imale iskustvo odvezivanja zamišljaju taj bol kao preplavljujući i onda zbog toga ostaju grčevito u vezama koje im suštinski ne odgovaraju ili stalno strahuju od ostavljanja.

Nekada se dešava da osoba strahuje da će je partner ostaviti, proverava ga, ispituje, sumnja u njegovu iskrenost. A na kraju se ispostavi da ona je ta koja nije dovoljno zagrejana i da zapravo ona želi da ode iz te veze, napusti njega ali se ujedno toga i plaši, jer se plaši odvezivanja, bola i toga da bude sama ili ima osećaj krivice. Ko ne nauči da bude sam nije sazreo za zrelu ljubav i kvalitetnu vezu. Nema ničeg lošeg u tome da se bude sam neko vreme.

Iskustiti odvezivanje je druga važna lekcija u ljubavnom sazrevanju. Odvezivanje može biti bolno čak i kada smo se totalno ohladili od partnera. Na primer, zamislimo da sam bio u vezi sa devojkom sedam godina, to je prilično duga veza zar ne? Već posle pet godina ja sam se totalno ohladio, ona me više ne privlači, ne vidim našu zajedničku budućnost, previše smo različiti i to je sada jasno kao dan.

Šta je zloćudna posesivnost

Međutim u isto vreme proveli smo mnogo vremena zajedno, imamo mnogo lepih uspomena, zajedničkih putovanja, prijatelja i sl. Ja sam joj mnogo učinio i pomogao u životu i ona meni isto toliko. Jednistavno rečeno mi smo se vezali, zbližili i postali jako dobri prijatelji.

Ja u potpunosti poznajem njen život do detalja, sve one intimne strane, lepe i bolne, ona isto tako. Više se ne volimo kao muškarac i žena ali se volimo kao ljudi, kao prijatelji.

To naravno nije dovoljno za vezu između muškarca i žene i mi raskidamo. U mom srcu se sada javlja jedan paradoks. S jedne strane ja sam srećan što više nisam u toj vezi, ponovo osećam slobodu, sa radošću provodim vreme sam ili gledam druge devojke. Ali u isto vreme osećam neku tugu, nostalgiju, neku prazninu, neki gubitak. Nedostaje mi bivša partnerka, nedostaje mi parče mog života koji smo proveli zajedno, sada znam da je to završeno i da nikada više takvog života neće biti.

Taj deo mene jednostavno želi da otuguje gubitak, neće ispariti iz mene za par dana. Osećam se srećno i slobodno a u isto vreme tužno, nostalgično. Jedno raspoloženje, smenjuje drugo. Većina ljudi kada se nađe na takvoj emotivnoj klackalici počinje da potiskuje onu negativnu stranu i tako blokira proces odvezivanja. Odvezivanje je moguće samo ako priznamo i osetimo tugu, dozvolimo joj da nesmetalno dođe i prođe. Potiskivanje remeti taj proces i usporava odvezivanje. Zato, ako ste tužni nakon prekida veze, to je ok, prihvatite tugu jer to će vam pomoći da se odvežete.

"Maligna", zloćudna posesivnost nije izraz nesigurnosti i gladi za ljubavlju već najčeće izraz psihopatsko-narcističkih crta ličnosti koje postoje kod određene grupe poremećaja ličnosti. Ove osobe pre svega teže kontroli i posedovanju partnera u pravom smislu te reči. Oni žele da znaju gde se njihova partnerka kreće, šta radi kada nisu zajedno i sl.

Osoba analizira i kritikuje njene / njegove prijatelje, rodbinu i sl. Takva osoba pokušava da ostvari potpunu kontrolu i uticaj nad partnerom tako što će redukovati njen / njegov krug prijatelja i članova porodice, naročito onih kojima se on / ona ne dopada i koji uviđaju da se radi o manipulaciji i kontroli a ne ljubavi. Ove osobe manipulišu, lažu, igraju igru vruće-hladno, ograničavaju slobodu partneru a sve to pod izgovorom ljubavi, sve kao za njihovo dobro.

Ova vrsta posesivnosti se ne može prevazići jer ona potiče iz devijantne strukture ličnosti osobe koja ima taj problem. Osoba se ne može promeniti kao ličnost. Ovde je reč o patološkoj simbiozi u koju mogu da upadnu osobe koje su takođe sklone patološkoj simbiozi (kao na primer: narcistička i zavisna osoba) ali i osobe koje nisu patološke ličnosti ali imaju sklonost da preterano veruju drugima, empatične su i imaju sklonost ka osećanju krivice.

Tipičan primer je normalna, dobra, empatična devojka koja je imala narcističkog oca koji je nije voleo, stalno ju je nešto kritikovao i omalovažavao što je kod nje stvorilo osećaj da nije dovoljno dobra, da nije voljena, da je uvek kriva za nešto, da njeno mišljenje nije važno itd. Ta devojka, gladna ljubavi nailazi sutra na momka koji joj posvećuje mnogo pažnje (na početku), čak preteruju u tome, donosi joj ruže i hranu na posao, šarmira celu njenu okolinu (prijateljice, familiju, kolege sa posla), spreman je da se žrtvuje, doleti avionom u drugu državu da je poseti i sl.

Ona naravno pada na te gestove, oseća se kao princeza i sve joj to jako prija. Kasnije kada je momak skroz osvojio i opčinio, on počinje sada sa drugom pričom. On joj govori sa kim da se druži a sa kim ne, koje su njene drugarice i drugovi zli i pokvareni, koji članovi porodice manipulišu sa njom i sl. Zatim on traži da se ona uvek slaže sa njim, da misli isto što i on, da mu se ne konfrontira. Devojka se sada nalazi u stanju konfuzije, prvo ruže i kraljevski tretman a sada kontrola, agresija i ograničavanje slobode.

Posle nekog vremena ona odlučuje da ga napusti ali onda nastaje drama, gde on preti da će da se ubije ili njoj preti nasiljem, dolazi kod nje kući, zove njene roditelje, drugarice i sl. Jedini način da se ona odvoji od njega je da se totalno izoluje od njega, izbriše njegov telefon, zabrani drugaricama i rodbini da stupaju sa njim u kontakt i ako je potrebno prijavi ga policiji ako on pokuša da je uznemirava.

Zašto je važno da znamo razliku između ove dve vrste posesivnosti? Zato što ova prva je nešto što se može prevazići a druga ne može. Iako je poseivnost generalno nešto loše u vezi, nešto što guši vezu, osoba koja ima posesivnog partnera se može naći u dilemi da li da ga ostavi ili ne. Problem se javlja kada s jedne strane osoba joj odgovara jer ima puno kvaliteta ali je s druge strane posesivna i to guši vezu. Tada treba imati u vidu o kojoj vrsti posesivnosti se radi. Da li je osoba samo nesigurna i ljubavno nezrela ili se radi o osobi koja ima neki poremećaj ličnosti.

Izvor: Moj psiholog

sreda, 24 avgust 2016 15:19

Živeti i voleti posle razvoda

Srećom, danas se na razvod ne gleda kao na životni promašaj, na nešto čega se treba stideti, već na jedan hrabar korak u nastojanju ka mirnijem i zadovoljnijem životu!

Kada udovica ostane bez muža, svi se sjate da joj pomognu, dok razvedenu ženu svi izbegavaju kao da je okužena. Telefoni više ne zvone i umesto da budu puni saosećanja „prijatelji“ se povuku sa nemom porukom „promašila si i moraš da platiš cenom sopstvene izolovanosti“. Osećanje usamljenosti jedna je od najvećih prepreka i rana koje nastaju posle razvoda.

Usamljenost razvedene osobe razlikuje se od bilo koje druge usamljenosti, jer ta osoba mora da se suoči sa činjenicom da sama mora da izgradi ceo svoj novi život. Ona mora da se pomiri sa činjenicom da su je mnogi njeni oženjeni prijatelji i prijateljice napustili. Razvedena žena predstavlja ogledalo za pukotine drugih brakova. Ona mora da nauči da upoznaje nove ljude, muškarce i žene, pored toga što mora da savlada i novčane probleme i probleme vezane za podizanje dece.

Jedini način da kao razvedena žena uživate u životu jeste da prihvatite činjenicu da ste razvedeni, da živite život takav kakav je sada, a ne da svoje samačko stanje shvatite kao jedan negativan period iščekivanja nove veze.

Najteža stvar za razvedenu ženu jeste prevazilaženje osećanja krivice zbog toga što brak nije zauvek opstao. Srećom, danas se na razvod ne gleda kao na životni promašaj, na nešto čega se treba stideti, već na  jedan hrabar korak u nastojanju ka mirnijem i zadovoljnijem životu. „Bolje dobar razvod nego loš brak“, zaista je tačna rečenica. Loš brak nije dobar ni za muškarca ni za ženu. On remeti psihofizičko zdravlje partnera, a deca mnogo više pate gledajući roditelje koji se svakodnevno ne podnose. Deca uče loš model zajedničkog života i po tom modelu verovatno će živeti i u svojoj porodici.

Identično kao iz škole, i iz braka se izlazi sa diplomom. Svaka razvedena žena vremenom i uz napor može sebi da izgradi zadovoljavajući stil života. Da biste to postigli, treba da prihvatite izazov i da budete otvoreni za nova iskustva. Jer zadovoljavajući samački život nema veze sa vašim godinama, ali ima veze sa stanjem vašeg duha. Razvod vam daje šansu za novi život, drugačiji i bolji. Međutim, od vas zavisi da li će do toga doći. To možete postići ako usvojite pozitivan stav i ako razvijete nezavisan duh. Samački život ima svojih fantastičnih prednosti kao što su sloboda, nezavisnost, samostalnost. Imate radost koju donosi saznanje da vi raspolažete svojim novcem, snalazite se u životu kao neudata majka, provodite vreme onako kako vama odgovara.

Život je jedan proces, a ne dato stanje. Kao neudata žena moraćete da se sukobite sa svim onim čemu vas je kultura učila u smislu jedinog ispunjenja kroz brak. Ako ste voljni da se uzdignete iznad sindroma „sirota ja, nisam udata“, onda znajte da postajete zreli, da ste sve bliži samoispunjenju. 

Osam faza oporavka posle razvoda

 

Ima nečeg veoma utešnog u spoznaji da osećanja i konflikti koje preživljava razvedena i usamljena žena nisu znak ludila ili neurotičnosti, nego normalne i razumljive reakcije na stresnu situaciju razvoda. Emocionalni oporavak od razvoda mogao bi da se podeli u osam faza. Njih treba shvatiti kao instrument za snimanje vaše emocionalne temperature dok putujete u susret samootkrivanju i samopotvrđivanju.

Svaka žena koja preživljava razvod, čak i ako je želela da se razvede, proći će kroz ovu fazu. Ako lako zaplačete i osećate kajanje, ljubomoru prema srećnim parovima, potištenost i mrzovolju, samokritiku i izbegavate ljude, onda vi aktivno krvarite. Aktivno krvarenje obično traje od dva meseca do godinu dana. To, dakle, nije faza koja traje nedelju ili dve. Ukoliko ovu fazu možete da shvatite i prihvatite, učinićete sebi veliku uslugu. Ne treba da se stidite svog aktivnog krvarenja jer ono znači da prolazite kroz jednu neizbežnu fazu od patnje do zdravlja i samopouzdanja. To je period katarze, očišćenja, preispitivanja bračnih odnosa koji dozvoljava vašim osećanjima da izbiju na površinu, gde će, kao rana, zaceliti. U ovom periodu nije preporučljivo prihvatati veće profesionalne izazove i odgovornosti, ali je poželjno biti aktivan u svim sferama privatnog života, naći neki hobi, predmet interesovanja, baviti se sportom koji će smanjiti pojačani bes.

Euforija
Oko 40 odsto žena posle razvoda prvo iskusi fazu euforije, a potom prolazi kroz fazu aktivnog krvarenja. U ovoj fazi imate osećaj da je sve ružičasto, da vam stvari koje su vam nekada smetale više ne smetaju, čini vam se da nemate nikakvih problema ili ne želite da diskutujete o njima, osećate se kao da lebdite nekoliko centimetara iznad zemlje. Iako ova faza ne traje duže od dva meseca, iz nje možete da izvučete optimizam koji će vam biti potreban kada počnete aktivno da krvarite. Ipak, kad god je moguće, pokušajte da odložite donošenje značajnih odluka sve dok vam se ne vrati osećaj čvrstog stajanja na zemlji.

Jurnjava
Oko 75 odsto razvedenih žena prolazi kroz fazu jurnjave, koja može da nastupi neposredno posle aktivnog krvarenja i euforije ili da se odvija uporedo s njima. Ako se osećate prinuđeni da izlazite nekoliko večeri nedeljno, najmanju sugestiju prihvatate kao izazov da izađete iz kuće, pokušavate da ispunite svaki trenutak svog dana i to činite redovno, smatrate da je sve veselije ukoliko što više ljudi ima oko vas, ne možete da se koncentrišete, osećate telesnu oronulost i često se pitate „zašto sve ovo radim“, znajte da prolazite kroz fazu euforije. Ova faza mogla bi da se okarakteriše kao promiskuitetna i krajnje destruktivna iako, sa dobrim uvidom, iz nje mogu da se izvuku korisne pouke.

Samo rad, bez igre
Mali procenat žena koje prođu kroz ovu fazu ne dozvoljava sebi priliku za zadovoljstvo, razonodu ili uzbuđenje. One ne doživljavaju fazu euforije već se usredsrede isključivo na posao i decu. Filozofija ovakvog načina života ima jasan prizvuk sumornog: „To je ono što moram da radim, a kad već moram, satreću se da to i uradim“. Upitajte se zašto se plašite da izađete iz svog doma i zakoračite u samački svet. Da li ste se zbog razočaranja u brak i ljubav ušuškali u ovoj fazi zato što je ona bezbedna i brani vas od novih povreda?

Kako izgleda prva ljubavna veza posle braka

 

Posle braka mogućnosti za realan izbor partnera bile su veoma male jer ste bili suviše očajni i ranjivi da biste napravili mudar izbor. Prva ljubavna veza posle razvoda donosi nadu da će sada sve biti u redu i da se neće ponoviti loši bračni odnosi. Kada se prva ljubavna veza završi, to deluje kao da je jedan kolosalni romantični san bio razbijen. Vi ste dotičnom muškarcu pružili svu dugo čuvanu, suzdržanu ljubav koju ste gurali u stranu tokom neuspešnog braka. Kada dođe do kraha takve veze, razočaranje je ogromno i veoma bolno. Kad jednom propatite tako mnogo u ovoj fazi, verovatno nikada više nećete toliko tugovati. Dobra vest je da završetak jedne ljubavne veze može da bude šansa za vaš novi početak, mogućnost da bolje procenite sebe i pravac svog budućeg kretanja. To bi mogla da bude pouka za trezvenije sagledavanje muškaraca i samačkog života u celini.

Samouverenost

Oko 90 odsto razvedenih žena prolazi kroz ovu fazu u kojoj osećate potrebu da vrištite od zadovoljstva. Ova faza je jedno dobro i konstruktivno vreme i traje od jedne do tri godine. Prvi put od razvoda imate utisak da živite staloženim i urednim životom, da ste se oslobodili one mahnitosti iz ranijeg perioda. Niste više tako ljuti na bivšeg muža i ne žudite da se ponovo udate. Samouverenost je važna faza novine, rizika i eksperimentisanja kada imamo puno energije, kao da neko stoji iza nas i gura nas napred sa predivnim osećanjem moći i nezavisnosti.

Depresija posle uspeha
Ako osećate dosadu, ravnodušnost i prazninu, a ne znate zašto, iako bi trebalo da budete zadovoljni uspehom iz prethodnog perioda, znajte da ste ušli u fazu depresije. Ona obično traje od nekoliko nedelja do nekoliko meseci, ali se vraća s vremena na vreme. Ako osećate nespokoj, klonulost ili razočaranje i pomišljate često na sve svoje dotadašnje uspehe, najbolja stvar koju možete da uradite za sebe jeste da ovaj period iskoristite za preispitivanje svog dotadašnjeg života. Razmislite o tome koje biste nove ciljeve voleli sebi da postavite.

Traganje za svojim pravim Ja
Ova faza nastaje tek četiri ili sedam godina posle razvoda. Traganje za svojim Ja predstavlja mirniji period oslobođen očajanja koje je karakteristično za prethodne faze. Žena postavlja sebi dva ključna pitanja: ko sam ja? šta postajem? Sada ima bolji uvid u samu sebe, pokušava da ojača svoju ličnost i nipošto ne želi da se vrati tamo gde je jednom bila, naprosto više pripada samoj sebi. Interesantno je da se žene u ovoj fazi često opredeljuju za nekadašnje devojačke aktivnosti koje su odbacile udajom. Mada i dalje tragaju za životom udvoje, mnoge žene postaju svesne prednosti samačkog života. Ne pogađa ih saznanje da nisu udate i pronašle su način da udovolje svojim društvenim i seksualnim potrebama.

Autor: Vanja Gvorko

Izvor: http://www.lovesensa.rs/clanci/korak-dalje/ziveti-i-voleti-posle-razvoda?page=1

 
 

"Veoma fini" i "vrlo ljubazni" ljudi često su oni koji izbegavaju konflikte po svaku cenu. Pravilan razvoj deteta treba da omogući i sukobe sa roditeljskim željama... evo zašto!

Za razliku od ljudi koji u konfliktnim situacijama čine jednu krajnost tako što od drugih zahtevaju da im iznova i iznova zadovoljavaju svaku želju, postoje i oni koji spadaju u drugu krajnost po tome što se u svakom konfliktu povlače i popuštaju drugoj strani. Socijalna okolina one prve doživljava kao „nezgodne" ili „teške", a ove druge kao „veoma fine" i „vrlo ljubazne" ljude.

Ljudi koji stalno povlače svoje želje pred željama drugih imaju nizak kvalitet života.

Postoje dva glavna razloga zbog kojih neko izbegava svaki konflikt. Prvi je kada neko veruje da bi ga, u slučaju da se suprotstavi očekivanjima i željama drugih, ti drugi odbacili. Osoba misli: ako se suprotstavim drugima, oni će me odbaciti i ostaću sasvim sam. I zato osoba prigušuje i potiskuje vlastite želje kako bi ugodila drugima i bila prihvaćena.

Ovakvo ponašanje u konfliktima je u najvećem broju primera naučeno u detinjstvu kod kuće. Roditelji su detetove pokušaje da odbije ili izvrda njihove zahteve „kažnjavali" ignorisanjem deteta, pretnjom odbacivanjem ili su ga etiketirali kao lošu osobu. Za pravilan razvoj je važno da roditelji dozvoljavaju sukobe svojih i detetovih želja i da detetovo odbijanje nekih njihovih želja ne tumače kao negaciju ljubavi, nezahvalnost ili bezobrazluk. Iako dete treba da sluša roditelje u mnogim stvarima, mora mu biti dozvoljeno da u nekim stvarima odbije te želje bez posledica.

Drugi glavni razlog za izbegavanje svakog konflikta jeste to što osoba koja izbegava smatra da bi svojim odbijanjem „povredila" drugoga, zbog čega bi drugi bio tužan i neraspoložen, a ona bi bila kriva za takvo njegovo emotivno stanje. U konfliktnoj situaciji osoba bira: ili da zadovolji svoju želju i oseti krivicu za nastalu tuđu patnju, ili da popusti drugome kako ne bi osetila osećanje krivice.

Ovakav mehanizam je veoma čest kod odraslih koji su u detinjstvu bili predmet „emocionalne ucene": „Ako ne učiniš to i to, mama će biti veoma tužna." Kada neko jednom usvoji mehanizam, primenjuje ga kasnije u životu i na sve ostale ljude.

Na početku malo dete nije svesno emotivnih posledica koje ima njegovo ponašanje na druge ljude. Ono tek kasnije otkriva da drugi ljudi imaju osećanja i da reaguju prijatnošću ili neprijatnošću na njegove postupke i izjave. Nakon toga ono počinje da razvija saosećanje, sažaljenje i samilost prema drugima, ali i da se oseća odgovornim za osećanja drugih. U sledećoj razvojnoj fazi dete više ne gleda u osećanja drugih, već u to da li je imalo ili nije imalo pravo da nešto uradi. Ono tada počinje da oseća krivicu samo ako nije imalo pravo na neki postupak zbog kojeg se drugi loše osećaju. Ako roditelji stalno „emocionalno ucenjuju" dete, ono nauči da stalno gleda u osećanja drugih kako ne bi bilo krivo za konflikt.

Izvor: Politika

 

utorak, 23 avgust 2016 19:57

OSAM VRSTA (LAŽNIH) AUTORITETA RODITELJA

Pored toga što neki roditelji ne ostvaruju svoj autoritet, postoje i oni koji organizuju autoritet na pogrešnim osnovama.

Piše: Dijana Čović

Svaki roditelj treba da bude i vaspitač svog deteta, a da bi to postigao on mora, između svega ostalog, imati autoritet, koji mora izgraditi.

I otac i majka u dečijim očima moraju imati autoritet. Majka ne bi trebalo da se poziva isključivo na autoritet oca, jer time ugrožava svoj autoritet kod deteta. Situacija kada majka često govori: “Reći ću tati šta si radio danas i on će te kazniti”, i slično, ukazuje da majka nema autoritet kod svog deteta. Uloga oca ne sme se prenaglasiti u odnosu na ulogu majke, i obrnuto, jer oni oboje imaju svoje uloge i dužnosti u procesu vaspitanja.

Kakav roditelj, takvo i dete

Pored toga što neki roditelji ne ostvaruju svoj autoritet, postoje i oni koji organizuju autoritet na pogrešnim osnovama.

Lažni autoriteti roditelja

Pretežni cilj roditelja koji se na ovaj način postavljaju jeste da ih deca slušaju. Takav stav je u samoj osnovi pogrešan. Cilj mora biti samo jedan, a to je pravilno vaspitavanje, usmeravanje dece. Porodica treba da izgradi vaspitanu ličnost, a vaspitana i poslušna ličnost nije uvek jedno te isto. Ona deca koja su ispravno vaspitana umeće razumno da prilagode svoje ponašanje, što nije slučaj kod one dece koja su isključivo učena da budu poslušna i koja shodno tome teško razlikuju dobro od zla.

Nevaspitana deca su sistemski zaštićena i njima niko ništa ne može

U slučaju lažnog autoriteta, dokle god su deca poslušna roditelji prividno spokojno žive. Međutim, u praksi se gotovo uvek ispostavi da ni spokojstvo, ni poslušnost ne traju dugo. Ako roditelji u procesu vaspitanja svoje dece i postignu relativnu poslušnost, često su svi ostali ciljevi vaspitanja zanemareni, jer deca postaju slabi ljudi koji uvek traže neki viši autoritet koji će umesto njih donositi važne odluke.

Postoji više vrsta lažnog autoriteta. Mi ćemo ovde razmotriti neke od njih, a ujedno ćemo ukazati na svojstva i funkcije pravog autoriteta. Cilj ove analize jeste da, između ostalog, preispitamo svoje principe vaspitanja, i da ih menjamo ukoliko nisu ispravni. Na potencijalne pogrešno zasnovane autoritete upućuje nas ruski pedagog Makarenko koji je izvršio njihovu klasifikaciju:

Autoritet ugnjetavanja – Ovo je najbizarnija vrsta autoriteta od koga uglavnom prisutna kod očeva. Najčešće u zlostavljanju dece učestvuju roditelji koji su sami bili lišeni osećanja ljubavi, pa to ispoljavaju kroz negativan emocionalan stav prema svojoj deci. Takav roditelj najčešće sadistički ponižava dete, vređa ga ružnim rečima, naziva ga pogrdnim imenima, izruguje mu se i obično poseže za fizičkim kažnjavanjem.

Na ovaj način deca se ne vaspitavaju, već se samo uče da se drže podalje od roditelja, koji za njih predstavljaju pretnju. Ugnjetavana dece neretko postaju moralni slabići, ili pak tirani, i oni u toku daljeg života na neki način pate zbog nedostatka ljubavi koji su doživeli u svom detinjstvu.

Kako Amiši vaspitavaju decu koja pomažu u domaćinstvu

Poznati glumac Marlon Brando o svom ocu je kazao sledeće: “Moj otac je bio zastrašujuće ćutljiv, mračan, ljutit – pravi grubijan. Voleo je da izdaje naređenja, i nikada me nije nagradio nekom rečju, pogledom ili zagrljajem. Verovatno iz tog razloga ja u sebi nosim averziju prema autoritetu.”

Na osnovu ovakvog ponašanja roditelja, kod dece se javlja mržnja prema autoritetima, budući da se u ovom slučaju radi o zloupotrebi funkcije vaspitača i roditelja.

Autoritet rastojanja – Ima takvih roditelja koji smatraju da sa decom treba što manje komunicirati. Ukoliko se javi potreba za razgovorom onda treba nastupiti u ulozi starešine – da bi deca bila poslušna. Ova vrsta autoriteta češća je u porodicama “intelektualaca”. Tu otac redovno ima nekakav zaseban kabinet iz kojega se retko pojavljuje, poput “prvosveštenika”, dok sa decom komunicira isključivo preko majke. Ima i majki koje se tako ponašaju. One imaju svoj život, svoje interese i ambicije, a o deci se uglavnom brine baka, a ponekad čak i kućna pomoćnica. Očigledno je da je ovakav odnos sa detetom pogrešan i da ovakva porodica nije razumno organizovana.

Svakako, ni ovo nije pravi autoritet već samo ispoljena sebičnost, u kojoj roditelji ne žele da se brinu i da vide dečije potrebe, već samo svoje sebične interese.

Autoritet pedantizma – U ovom slučaju roditelji previše očekuju od dece. Oni su ubeđeni da deca treba svaku roditeljsku reč da slušaju sa strepnjom i da je njihova reč – svetinja. Svoja naređenja oni izdaju hladnim tonom i očekuju bespogovornu poslušnost. Takvi roditelji se boje toga da deca ne uvide da su oni pogrešili. Na primer, u slučaju da je roditelj kaznio dete, a kasnije se ispostavi da dete nije krivo, ili nije krivo u toj meri, on svejedno neće povući svoju kaznu: Kada je on nešto jednom rekao tako mora biti.

Roditelji ne žele da deca uvide da i oni mogu da pogreše. Međutim, istina je da mi često grešimo, a to se ne može sakriti. Tako ovakvim stavom roditelji samo povređuju decu i gube autoritet i poštovanje kod njih.

Biti roditelj znači pripremati mlado i nezrelo biće za život

Autoritet rezonerstva – U ovom slučaju roditelji guše dečiji život beskrajnim pridikama i poukama. Umesto da kažu detetu nekoliko reči, možda čak i u šaljivom tonu ili ako treba strogim, roditelj mu naređuje da sedne naspram njega i da sluša njegovu beskrajnu pridiku. Ovakvi roditelji su uvereni da se u poukama sastoji glavna pedagoška mudrost. Ali oni zaboravljaju da deca nisu odrasli ljudi i da ona, mnogo više nego odrasli čovek, reaguju emocionalno. Zato roditeljske pridike prolaze bez efekta. Deca ne razmišljaju toliko o onome šta im se kaže, koliko o načinu na koji im se govori.

Autoritet “ljubavi” – Ovo je najčešća i najštetnija vrsta lažnog autoriteta. Takvi roditelji se najčešće rukovode idejom da detetu treba osigurati bezbrižno i radosno detinjstvo i zato preteruju u ugađanju, maženju i uskraćivanju obaveza i zadataka. Posledica takvog ponašanja je stvaranje malog egocentrika koji vrlo brzo nauči da nameće svoju samovolju i diktira životne sadržaje.

Ne mogu se deca knjiški vaspitavati

Pošto im pružaju puno “ljubavi” oni očekuju da im se uzvrati. Zato, ako ih dete u nečemu ne posluša, odmah pitaju: “Znači ne voliš me?” Roditelji tada prate izraz dečijih očiju i traže nežnost i ljubav. Često u dečijem prisustvu govore poznanicima: “On mnogo voli tatu i mamu.” Dete vrlo brzo nauči da manipuliše ovom “potrebom” roditelja. Ona primećuju da ih mogu po volji varati, samo to treba činiti sa nežnim izrazom. Mogu ih čak i zaplašiti, samo se treba naduriti i pokazati da “ljubav” počinje da prolazi. Takođe, dete vrlo rano počinje da shvata da se ljudima može udvarati.

Zbog svega ovoga ovo je vrlo opasna vrsta lažnog autoriteta. Ovako odrastaju neiskreni i lažljivi egoisti, i vrlo često sami roditelji bivaju prve njihove žrtve.

U jednom obdaništu imala sam prilike da se susretnem sa ovakvim načinom ponašanja roditelja: naime, svaki put kada su dolazili po dete oni su ga pitali: “Da li voliš mamu?”, ili: “Da li voliš tatu?”, u zavisnosti ko je došao. Dete je nekad odgovaralo da ih voli, posle čega su oni izgledali zadovoljno, a kada bi im reklo da ih ne voli oni su se rastužili. Oni bi toga trenutka učinili sve da bi im dete reklo da ih voli – iz džepa bi vadili slatkiše, igrali bi se s njim samo da bi povratili “ljubav”. Jednom prilikom dete je bilo nevaljalo i zbog toga dobilo malu pridiku od strane vaspitača. Ono se tada naljutilo pa je besno počelo da viče: “Ne volim te, ne volim te…”, smatrajući da će vaspitač učiniti sve samo da ponovo pridobije njegovu “ljubav”. Međutim, kada je vaspitač blago upitao: “Pa šta ako me ne voliš?” – dete je prestalo da viče i širom otvorenih zenica začuđeno gledalo vaspitača, jer je naučilo da na taj način manipuliše i kažnjava druge.

Ovakav pogrešan odnos sa roditeljima deca će kasnije, kad odrastu, pokuštavati da uspostave i sa drugim ljudima.

Autoritet “dobrote” – U ovom slučaju dečija poslušnost takođe se organizuje kroz dečiju “ljubav”, ali se ona ne izaziva poljupcima i milovanjem, već popustljivošću i neprincipijelnošću roditelja. Tata ili mama sve dozvoljavaju, nijedna žrtva im nije prevelika, nisu “trvdice”, oni su “izvrsni roditelji”.

U suštini, oni se boje svakog sukoba, više vole “porodični mir” i spremni su bilo šta da žrtvuju samo da “sve bude u redu”. U ovakvoj porodici deca uskoro počinju da komanduju svojim roditeljima, a roditeljsko neprotivljenje daje najširi zamah dečijim hirovima i prohtevima. Ponekad roditelji pokušavaju da pruže izvestan otpor, ali obično kad već bude kasno, kad se u porodici već formirala pogrešna praksa.

Sećam se jedne posete mladom bračnom paru koji je imao trogodišnjeg sina. Dečak se naizgled mirno igrao, a onda se odjednom naljutio i počeo da razbacuje sve oko sebe. Obarao je sve što mu se našlo pod rukom, a onda kada je u sumanutom besu sve razbacao po podu uspeo je čak da obori i sto. Kada se, zatim, osvrnuo oko sebe uvideo je da više nema ništa da sruši i počeo je histerično da plače. U tom trenutku otac je “zaštitnički” zagrlio svog malog, “dobrog” sina i molio ga da ne plače.

Ovakva deca se uče da ne poštuju nikakav autoritet i da sve u životu rade po svome. Tako postaju sebični i nesrećni ljudi.

Autoritet “prijateljstva” – Često se roditelji dogovore da će se prema deci postaviti kao prema “prijateljima”. Uopšte uzev to je dobro, ali ipak roditelji treba da ostanu najstariji članovi porodičnog kolektiva, a deca vaspitanici. Ako prijateljstvo pređe ove granice, vaspitanje prestaje ili se započinje suprotan proces: deca počinju da “prevaspitavaju” roditelje. U ovakvim porodicama deca svoje roditelje nazivaju “ćale” i “keva” i ismevaju ih, a o redu i poslušnosti ne može biti ni govora. Ovde nema ni prijateljstva, jer prijateljstvo je nemoguće bez uzajamnog poštovanja.

Često se roditelji toliko užive u ulogu prijatelja svoje dece, da u vreme kada deca postanu adolescenti i kada imaju svoj svet i svoje poglede, roditelji smatraju da treba da se ponašaju i oblače kao i njihova deca. Ovakvim svojim stavom i ponašanjem oni samo postaju predmet za ismevanje i deca ih se stide.

Svojoj deci roditelji treba da budu prijatelji na koje će uvek moći da se oslone i da traže savet ili razumevanje, ali uvek treba da budu jasno definisane uloge.

Autoritet podmićivanja – Ovo je najnemoralnija vrsta autoriteta, kada se poslušnost kupuje darovima i obećanjima. Razume se, u porodici je potreban neki podsticaj, nekakva vrsta nagrađivanja, ali ni u kom slučaju se ne treba kupovati poslušnost dece i dobar odnos prema roditeljima. Deca se mogu nagrađivati za dobro učenje, za izvršenje nekog zaista za njih teškog rada. Ali ni u kom slučaju deca se ne smeju podsticati obećanjima i poklonima da izvršavaju svoje obaveze. Deca se vrlo brzo nauče da ucenjuju svoje roditelje, a njihove želje vremenom postaju sve veće.

Razmotrili smo nekoliko vrsta lažnog autoriteta. Ima ih još, ali često se događa da roditelji uopšte i ne misle ni o kakvom autoritetu već prepuštaju proces vaspitanja slučaju. Na primer, danas se roditelj razgoropadio i za sitnicu kaznio dete, sutra mu izjavljuje da ga voli, prekosutra mu nešto obeća kao mito, a sledećeg dana opet ga neprikladno kažnjava. Događa se i da se otac pridržava jedne vrste autoriteta, a majka druge. U ovakvom slučaju deca se trude da budu “diplomate” tj. da se prilagode i majci i ocu. A tada nije ostvarljiv cilj vaspitanja – izgradnja zrele, zdrave ličnosti.

Izvor: Znakovi pored puta

Polazak u jaslice je velika promena u životu malog deteta. Na Vama je zadatak da se pripremite na moguće reakcije deteta i situacije u kojima ćete se naći, kako bi detetu olakšali prelazni period. Time ćete olakšati i sebi jer je ovo prelazni period i za Vas, a odvajanje od deteta koje se teško adaptira će Vama biti možda čak i veći stres nego detetu.

Moguće reakcije tokom adaptacije na jaslice

Neka deca, posebno mlađa, otvoreno negoduju, burno plaču tokom rastajanja s roditeljima, odbijaju komunikaciju, otvoreno se bune protiv nove situacije…

Roditelji bi trebalo da znaju da je trenutak rastanka krizan i da se većina dece nakon što roditelj ode primiri i zaigra. Zato je važno pri rastanku biti odlučan i ne pokazivati nesigurnost.

Neka deca u prvim danima ulaze u sobu bez otpora, zainteresovana za nove igračke, da bi se otpor pojavio treći, četvrti dan, ili naredne nedelje, nakon što su shvatili da je odlazak u vrtić svakodnevan, a u njemu se još uvek ne osećaju sigurno.

Burno reaguju obično mlađa deca. Starija najčešće poslušno ulaze u sobu, ali veći deo dana ćute, stoje pored vrata, odbijaju komunikaciju s medicinskom sestrom i drugom decom.

Ponekad dete u vrtiću odbija hranu, teško se uspavljuje, nemirno spava i plačljivo je bez vidljivog razloga.

Neka deca reaguju regresijom u ponašanju. Dete koje je prohodalo opet pribegava puzanju, dete koje je nedavno uspostavilo kontrolu stolice, sada opet obavlja nuždu u gaćice, ono koje je komuniciralo rečima opet pribegava gestovima.

Razlog takvih reakcija nije zaostajanje u razvoju. U želji da bude zaštićeno dete bira ona ponašanja, koja mu nude veću sigurnost. Takve promene su prolaznog karaktera i nestaju kad se dete prilagodi novoj sredini, odnosno kada počne da se oseća sigurno.

Prvi dani u jaslicama

Poželjno je da prve dane (nekoliko nedelja) dete dolazi u jaslice na kraće vreme.

Raspored dolaženja dogovorite sa sestrama. Preporučuje se da dete jaslenog uzrasta prvi dan ostane do jednog sata, a kasnije se taj period postepeno produžuje, zavisno od samog deteta i njegovih reakcija. Detetu je potrebno vreme da se prilagodi na nov, nepoznat prostor i nove osobe. Zbog toga spavanje i popodnevni odmor u vrtiću odložite za kasniji period, kada se dete navikne na drugare, na medicinske sestre – vaspitače i kada počne da se oseća sigurnije.

Dozvolite detetu da sa sobom ponese igračku koja mu pruža osećaj sigurnosti, omiljeno ćebence, plišani meda… Ove igračke mogu pomoći detetu da premosti jaz između kuće i vrtića.

Tokom početnog perioda prilagođavanja na vrtić, odložite kod svog deteta učenje novih oblika ponašanja (navikavanje na nošu, odvikavanje od flašice, cucle…).
Ako željeno ponašanje nije usvojeno do polaska u jaslice, nije ga dobro podsticati tokom perioda prilagođavanja, nego to ostavite za vreme kad se dete prilagodi novim promenama u svom životu.

Vrlo je važan jutarnji rastanak u jaslicama. Budite smireni, nikako detetu ne pokazujte svoju zabrinutost, ili žalost što ga ostavljate.
Dete to može primetiti pa će se i ono tako osećati. Rastanak se ne sme odlagati u nedogled. Dugo smirivanje deteta, ili ponovno vraćanje se ne preporučuje jer će dete ubuduće plakati duže očekujući da se roditelj vrati.

Po povratku iz vrtića, dobro je da više vremena provodite sa detetom. Šetajte se, igrajte se, pričajte mu priče, pružite mu nežnost, pokažite svoje interesovanje za njegove doživljaje iz vrtića.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Strana 1 od 6

Prijavljivanje/Registracija