utorak, 25 avgust 2015 13:14

My wind and sun Istaknut

Objavio
Ocenite ovaj članak
(2 glasova)

"Jesi li ikada zaista volela?"- upitao me je iznenada, vraćajući me u stvarnost iz trenutnog bestelesnog stanja. Njegov glas je bio tako iskren, nežan, dečije nevin...

Za trenunak sam samo stajala na sred staze kojom smo šetali i gledala njegove šućmuraste oči. Šućmuraste, zato što menjaju boju na suncu, od zelene do boje lešnika. Odgovorila sam kako nisam sigurna, ostajući zatečena pitanjem. Nešto u vezi sa njim je odavala utisak da nije ono što mislim da je jeste. Uspevao je da na neki ozbiljno-neozbiljan način sve pretvori u igru. Nakon nekog vremena, tačnije godinu dana, navikla sam na to.

Nisam znala kakv odgovor očekuje: da li ga zaista interesuje ili je jednostavno težak i tajanstven kao i uvek. Za nekog sa takvim pitanjima, premalo odgovora daje. Uvek je nalazio način da me ovako zatekne. Doduše, možda ja i ne znam šta zaista znači voleti. Ili možda odbijam da prihvatim svoja osećanja. Ne znam... Te stvari su me uvek zbunjvale...

Upitno me je gledao čekajući odgovor. Promrljala sam nešto što bi u nekom paralelnom univerzumu zvučalo kao "da, naravno, što pitaš", a u dnu duše sam se tresla kao prut. Nasmejao se, više očima, nego usnama, možda samo uglom smeška. Još uvek je za mene knjiga na nekom nepoznatom jeziku. Nikad nisam sigurna šta zaista misli. Verovatno nikad i neću biti.

Odjednom me je okrenuo ka sebi i šapnuo: "Šta ako je prava ljubav kao sunce? Dobijaš svu njegovu toplotu, strast, vrelinu, tu moć da traje večno..." Opet me je zatekao... Ne znajući šta odgovorim dramatično sam se razmahala rukama uz odgovor da se nakon toga ljubav dramatično umire uz veliki prasak... Čim sam izgovorila tu rečenicu pokajala sam se.  Sva sreća moju neuspelu i glupu šalu je prihvatio uz onaj neodoljiv osmeh, verovatno sluteći da su se tako završile sve moje dotadašnje nazovi ljubavi... 

Poslednje što sam očekivala je bilo da se složi sa mojom glupom izajvom, a on je upravo to uradio: "Da, verovatno si u pravu, možda sve stvari na kraju umiru i nestaju." Sledila sam se. Iako je leto i preko 40°C, osećala sam se da me guta ledena voda... Jedino o čemu sam razmišljala je da neću da on nestane, da neću da mi nestanemo...

"Šta bi radila da ti je danas poslednji dan u životu?" - ovo pitanje me u trenu odvuklo od predhodnih misli... On je gledao u sunce, gotovo direktno, bez žmirkanja, ne videći moju zbunjenost. Mada, možda sam ja samo mislila da je ne vidi.

Tražeći skrivene misli i namere u njegovim rečima, čula sam ga kako ponavlja pitanje... Kroz glavu su mi se rojila pitanja: šta se dešava, kako smo se upleli u ovu priču, čemu vodi ovaj razgovor... Šta ja zapravo osećam...

Iznenada, kao udar groma, osetila sam poriv da ga poljubim. Baš u tom teenutku, dok ne teepćući gleda u sunce... Poželela sam da on bude moje sunce... Konačno sam mu odgovorila na pitanje. Jednom jedinom rečju. "Ovo", podigla se na prste i poljubila ga. Nije nam bio prvi poljubac, ali osećaj je bio isti. Sve emocije koje su kuvale u meni, eksplodirale se kao erupcija vulkana. Vreme je stalo za trenutak, a onda je Zemlja ponovo počela da se okreće.

U trenutku, sam se trgla plašeći se njegove reakcije. Samo me je posmatrao tim njegovim očima u kojima sam mogla da se nepovratno izgubim. Kada se konačno pomerio, samo se nasmešio i zagrlio me. Po prvi put u životu, osetila sam se potpunom, srećnom. Zaista srećnom. Ne mogu da verujem na koji način me je naterao da se otvorim i prepustim. Možda se umorio od čekanja? Kako god, drago mi je da me je gurnuo sa litice, da je bio vetar koji će pokrenuti moja krila... 

"Ne želem da se ovaj trenutak ikada završi", šapnuo je. 

"Možda nikada i neće", rekoh u sigurnosti zagrljaja mog sunca.

Lilith

Pročitano 1889 puta Poslednji put izmenjeno utorak, 25 avgust 2015 14:06
Baby Boom Tim

Yes I think to myself... What a wonderful world.

Medije

Prijavljivanje/Registracija