ponedeljak, 08 februar 2016 14:48

Marija, profesor i kocka

Objavila
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Sneg je prekrio padine Rudnika. Vejao je neprestano dva, tri dana i kitio mlade borove i jele, stvarajući prekrasne slike, čudne oblike.
Marija se zabrinula. Svaka pahulja padala joj je na samo srce. Osećala ga je u grudima, kako je hladi i neka jeza je hvatala. Kako će izdržati još jednu zimu, kako će prehraniti troje male dece?

Trošna brvnara teško je odolevala naletima mećave. Između brvana je toliko duvalo, da je slaba vatra od mokrih drva jedva gorela. Deca su cvokotala od zime pribijajući se jedno uz drugo.
Često se pitala šta hoj je sve ovo trebalo. Odrekla se toplog, prostranog stana, sve one pažnje majka Zore. Odrekla se toplih, udobnih haljina, izlazaka, svega što joj je nekada život činilo ugodnijim.
Detinjstvo joj je donosilo samo radost. Imala je sve. Šta bi poželela to je i dobila. Nikada nije čula reči nema i ne može. Tako i rana mladost. Dobro je učila. S te strane problema nije bilo. Sve do treće godine. Tada je srela njega. Direktor ga jednog dana uveo u njihov razred i predstavio kao novog profesora istorije. Devojčice su se samo zagledale. Takve plave oči, kao najlepše, najprozirnije gorsko jezero do sada nisu videle. Sva mlada srca su brže zakucala. I njeno nije bilo izuzetak. Osetila je odjednom neku hladnoću, pa toplotu, nešto toplo, milo obuzelo je mlado devojačko srce. Tako iz dana u dan. Kad će doći ti mili časovi? Činilo joj se da je istroija najlepša, najlakša. Možda zbog onih očiju koje su je tako milo gledale ili onih usana koje su joj tako drage kao da ih zna odavnoOsećala je da se nešto čudno događa. Je li to ono što je čekala osamnaest dugih godina, o čemu je sanjala u dugim noćima? Sve više je mislila na oči, usne, ruke, na osmeh mladog profesora, njenog profesora. Nije ni sama znala kako je sve to došlo. Kada? Tek oni su počeli i van škole da se viđaju. Bili su to divni dani. Zaboravili su na ono pravilo da profesor i učenica ne smeju da se vole. Ko će to da im zabrani kada su oni mladi, bezbrižni, zaljubljeni? Marija je bila još bolji đak, a on je sve više osvajao starije kolege, svojom savesnošću, predanim radom. Nije im se imalo šta zameriti.
A onda, iznenada, sve se počelo rušiti. Mladi profesor je imao sve više problema. Ni njoj nije bilo lako. Roditelji su je počeli kontrolisati. Već su joj dosadili prekori stroge majka Zore, koja nije mogla da dozvoli da se ime njene mezimice provlači po svačijim ustima. Postavili su joj uslov, ili da se okane svoje jedine, velike ljubavi ili da je presele u drugu školu, drugo mesto. Nije mogla ni jedno ni drugo da prihvati.
-Mama, mama gladna sam - iz razmišljanja je trže glasić njene male Milene 
-Evo sine, sad će mama da te nahrani.
A čime? Crne misli je opet nadvladaše. Do kad će ovo sve trajati? Kako da gleda ove oči, ova gladna usta koja treba nahraniti? Pekla im je krompir. Imala je i malo sira. I to je deci dodijalo. Ali nema ništa drugo. Samo da izdrže. Valjda će i taj poštar jednom doći. Mora je obradovati. Moraju je primiti. Na to je čekala sve ove duge, duge dane i još duže beskrajne noći, noći bez sna.
Ako je i ovaj put odbiju, kud će, šta će, čime da nahrani gladnu decu, kako da ih ugreje? Zar u ovo vreme ovako da bude, kao pre stotinu godina? Zar može postojati ovakva beda, čemer, jad?
E Milane, Milane profesore mladi. Sve sam videla u tvojim očima. Ljubav, radost, obećanja. Onog dana kada sam sve napustila mora da me je majka proklela, kad sve ovo proživljavam.
Kada je sve postalo nesnosno, neizdrživo, odlučili su da odu. U stvari Milan je premešten u jedno malo selo na Rudniku. A ona je napuatila sve i pošla sa njim. U prvo vreme sve je bilo u redu. Bez struje, bez vode, ali u prirodi, u onim divnim predelima sve je bilo podnošljivo. Sve ih je radovalo. On je radio, ona učila i nekako diplomirala. Najveća radost je bila ono očekivanje pevog deteta. On je želeo devojčicu, ona dečaka. Nekada u šali pomišljali su na oboje. A priroda je nekada tako čudna, pa ispuni želje i pretera. Marija je rodila trojke. Sva sina i devojčicu. Zateklo ih to ipak nespremne. Troje male dece treba smestiti, a oni sve pripremili za jedno. Milanova plata nije mogla da popuni sve praznine. Iz dana u dan trebalo je sve više. Počeli su da oskudevaju.
Majka i otac nisu hteli da čuju za nju i za njene probleme. A ne bi im se ni požalila. Pisala im je s vremena na vreme. Ali sve je hvalila. Nikada im se nije požalila, njihovu pomoć nije htelaSeća se dobro kada je Milan odnekud doneo pinu torbu namirnica, a njoj novu haljinu. Pitala ga je odakle mu novac, a on je odgovorio - višak. Nije tada posumnjala. Učinila je to mnogo kasnije, kada su takve stvari učestale. Nije mu ništa govorila. Uvrediće ga. Ne bi to njen Milan, njen profesor učinio. On je počeo da se menja. Da dolazi kasnije. Nekad i pripit. Sve nervozniji. Praskao je, vikao za svaku sitnicu. Po nekad je i ošamario. Nije znala šta se to događa. Počro je sve manje novca donositi kući. Nekad polovinu, nekad trećinu plate. Deca su rasla, slabo napredovala, ali ipak sve je činila da se nekako povrate, da povrate mir i slogu u kući.
Milan je sve više i više tonuo. Shvatila je da se kocka i bojala se za njege, za decu, za sebe. Trajalo je to jedno pola godine, a onda su Milana odveli. Još se sećala onog jesenjeg, tmurnog i vetrovitog dana. Nije znala šta je uradio. Znala je samo da ostaje sama sa troje male dece, bez posla, u toj brvnari, koja je u prvo vreme za njih bila prava palata, a sada poluprazna ličila je na običnu straćaru.
Prošla je jedna hladna, duga zima. Borila se nekako. Obilazila ga. Hrabrila da izdrži. Nije mu govorila o svemu onom što preživljava. Samo da prođe ova zima i što taj poštar ne dolazi? Primiće je, moraju. Mora da radi i prebrodi još ovo do jeseni. Dok Milan ne dođe. Čekaće ga, a onda... Videće. Ako se promeni, pa eto oprostiće mu. Hteo je da im bude bolje. Nije shvatao koliko je sreća prevrtljiva i kako lako okrene leđa onda kada je najpotrebnija.
Samo da počne da radi, da Milan dođe...
Evo poštara! E ovaj put mora biti bar malo radosti.
-Ovo je za Vas Marija.
-Hvala Vam, to sam čekala.
Onda su joj ruke zadrhtale. Nije to. Prepoznala je rukopis majke Zore. Otkud ona? Četiri duge godine oni nisu hteli da čuju za nju. Otkud ovo pismo?
-Mama gladni smo.
Uzela je da nahrani decu. Pismo je ležalo na stolu. Nije se usuđivala da ga otvori. Kada je smogla malo snage pročitala je nekoliko redova: "Draga ćerko! Sve smo zaboravili. Tata će doći po tebe i decu kroz dva-tri dana. Jedva čekam da zagrlim unučiće! Isplela sam im džemperiće. Ne, nemoj se buniti. Ovaj put nećeš biti svojeglava. I dosta onih laži o uspešnom životu, već pakuj to malo prnja, da izdržimo do jeseni i sačekamo Milana. Sve znamo i sve će biti u redu. Tvoja mama."
Srce joj je zadrhtalo od radosti...

By Lilith

Pročitano 2958 puta Poslednji put izmenjeno ponedeljak, 08 februar 2016 14:52
Eka

Medije

Više iz ove kategorije « November love Fallen angel »

Prijavljivanje/Registracija